Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.12.2010.

Gž1 6962/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 6962/10
Dana 01.12.2010. godine
B E O G R A D



U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Ljiljane Mitić Popović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA, BB, čiji je zajednički punomoćnik advokat AB i VV, koga zastupa advokat VA protiv tuženog "GG", radi naknade štete, odlučujući o izjavljenim žalbama tužilaca protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 15P1-72/10 od 25.06.2010.godine doneo je u sednici veća održanoj dana 01.12.2010.godine


P R E S U D U


ODBIJAJU SE kao NEOSNOVANE žalbe tužilaca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 15P1-72/10 od 25.06.2010.godine.

ODBIJA SE zahtev tužilaca AA i BB da se obaveže tuženi da ovim tužiocima naknadi troškove postupka po žalbi i to: tužiocu AA iznos od 17.000,00 dinara i iznos na ime sudske takse za žalbu a tužiocu BB iznos od 22.000,00 dinara i iznos na ime sudske takse za žalbu.


O b r a z l o ž e nj e


Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 15P1-72/10 od 25.06.2010.godine u stavu jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi štetu za razliku u zaradama i za izostale zarade u iznosu od 814.932,35 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.05.2009.godine pa do isplate, kao i da mu plati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period od 16.06.1999.godine do 14.05.2003.godine i naknadi mu troškove parničnog postupka, kao neosnovan, stavom dva izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca BB kojim je tražio da se obaveže tuženi da ovom tužiocu naknadi štetu za razliku u zaradama i za izostale zarade u iznosu od 1.381.443,74 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.05.2009.godine pa do isplate, da mu plati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period od 16.06.1999.godine do 13.07.2003.godine; od 01.08.2003.godine do 31.12.2003.godine; od 01.11.2004.godine do 15.05.2007.godine kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, kao neosnovan, dok je stavom tri izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca VV kojim je tražio da se obaveže tuženi da ovom tužiocu naknadi štetu na ime neisplaćene zarade za period od 16.06.1999.godine do 14.12.1999.godine i od 05.12.1999.godine do 31.11.2001.godine u iznosu od 592.369,52 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.05.2009.godine pa do isplate i da mu plati doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje za period od 16.06.1999.godine do 14.11.2001.godine, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, kao neosnovan.

Protiv ove presude žalbe su blagovremeno izjavili tužioci i to: tužilac AA pobijajući u pogledu odluke sadržane u stavu jedna njene izreke, tužilac BB pobijajući u pogledu odluke sadržane u stavu dva njene izreke i tužilac VV pobijajući je u pogledu odluke sadržane u stavu tri njene izreke svi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su stavili i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka po žalbi i to: tužilac AA u iznosu od 17.000,00 dinara i za taksu na žalbu po odmerenju suda a tužilac BB u iznosu od 22.000,00 dinara za sastav žalbe i za sudsku taksu po žalbi po odmerenju suda.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

-žalbe tužilaca su neosnovane.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja žalbene presude sledi da je protiv tužilaca pokrenut disciplinski postupak zahtevom za pokretanje disciplinskog postupka od 05.06.1999.godine kojim je tužiocima stavljeno na teret izvršenje povreda radnih obaveza predviđenih Pojedinačnim kolektivnim ugovorom, da su odlukom disciplinske komisije tuženog od 30.06.1999.godine tužioci oglašeni odgovornim jer su dana 09.06.1999.godine u selu _ gde su se nalazili za službenom putu izašli iz službenog vozila koje su ostavili nezaključano i u istom ostavili ključeve u kontakt bravi usled čega je vozilo zajedno sa materijalom i alatom ukradeno, da je svim tužiocima bila izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, a odlukom Upravnog odbora tuženog od 23.11.1999.godine odbijeni kao neosnovani prigovori tužilaca na ove odluke disciplinske komisije i te odluke potvrđene u celosti, da je delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1.br.790/03 od 23.11.2005.godine usvojen tužbeni zahtev tužilaca poništena odluka disciplinske komisije tuženog broj 1706/3 od 05.07.1999.godine i odlukom Upravnog odbora tuženog broj 3458-1/3-2 od 21.11.1999.godine je obavezan u stavu jedan izreke tuženi da tužioca AA vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke radnog mesta VK elektromontera u RJ "DD", da je stavom dva izreke poništena odluka disciplinske komisije tuženog broj 1505/3 od 05.07.1999.godine i odluku Upravnog odbora tuženog broj 3458-1/3-3 od 23.11.1999.godine i obavezan tuženi da tužioca BB vrati na rad i rasporedi na poslove radnog mesta VK elektromontera u roku od 8 dana po prijemu pismenog otpravka presude, dok je stavom tri izreke poništena odluka disciplinske komisije tuženog broj 1707/3 od 01.07.1999.godine i odluka Upravnog odbora tuženog broj 3458-1/3-1 od 23.11.1999.godine i obavezan tuženi da tužioca VV vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke radnog mesta poslovođe u radnoj jedinici "DD", da je ova presuda potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1 br.926/06 od 08.02.2007.godine, da je isključivi razlog usvajanja tužilaca u ovoj parnici bio zastarelost vođenja disciplinskog postupka, da je DD na dan 09.06.1999.godine bio zadužen sa vozilom marke Zastava _ “registarski broj BG _” da su tužioci tim vozilom u kome se je nalazio materijal i alat došli u selo _ da montiraju priključak telefona na dan 09.06.1999.godine, da je VV kada su došli na mesto rada prvi izašao iz vozila, da su iz vozila izašli i AA koji je upravljao vozilom i koji prilikom izlaska iz vozila nije uzeo ključeve sa sobom (ključevi su ostali u kontakt bravi), niti zaključao vozilo da je vozilo takođe napustio i BB, kao i da je vozilo ostavljeno sa ključevima a da je VV bio zadužen sa navedenim vozilom i alatom te da je to vozilo po izlasku tužilaca iz njega ukradeno.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Na osnovu odredbe člana 172 stav 1 u vezi člana 154 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima postoji materijalna odgovornost poslodavca da zaposlenom naknadi štetu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa kada je poništena disciplinska odluka kojom je zaposlenom izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa (otkaz). Međutim, od toga postoji izuzetak u materijalno pravnoj situaciji kada je odluka o prestanku radnog odnosa poništena zbog formalnih nedostataka a zaposleni je svojim radnjama prouzrokovao vođenje disciplinskog postupka. U toj situaciji zaposleni nema pravo na naknadu materijalne štete po osnovu izgubljene zarade, drugih primanja i neuplaćenih doprinosa. Nema, jer je sam svojim ponašanjem prouzrokovao sopstvenu štetu. U ovoj materijalno pravnoj situaciji tužioci su svojom krivicom prouzrokovali vođenje disciplinskog postupka i donošenje disciplinskih odluka o prestanku radnog odnosa pa zato nemaju pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene zarade drugih primanja i uplate doprinosa. Ovo sa razloga što su tužioci na dan 09.06.1999.godine ostavili neobezbeđeno vozilo Zastava _ (nisu zakljljučali vozilo) i isto napustili sa ostavljenim ključem u kontakt bravi i na taj način ga učinili to vozilo lako dostupnim protivpravnom prisvajanju što je i ostvareno krađom vozila od tada nepoznatog izvršioca . Na taj način su tužioci postupili kako ne bi postupio ni iole pažljiv čovek a bili su dužni da postupaju sa pažnjom dobrog domaćina nezavisno od toga ko je od njih zadužen sa vozilom.

Navod žalbe AA da je kao VKV elektromonter imao odgovornost da izvršava radne zadatke iz svog domena a da je prema opisu radnog mesta VV odgovoran za čuvanje i održavanje sredstava za rad i da se stara za disciplini radne grupe zanemaruje da je i on imao nalog da zajedno sa BB i VV ide na teren radi montiranja telefonskih kablova u selu _, da je znao da je VV prvi napustio vozilo a da su on i BB prema njegovom iskazu zastali kod vozila a potom se od istog udaljili. Pored toga prema iskazu samog tužioca AA on je dovezao vozilo na naznačeno mesto, pa je bio dužan i da vodi računa da izvadi ključeve iz kontakt brave odnosno da prethodno obezbedi vozilo pre nego što će se od njega udaljiti. Međutim, tužilac AA je prema njegovom iskazu naveo i ovo: “kada sam izašao iz kamiona nisam ga zaključao niti sam izvadio ključ iz motora, napominjem da je motor bio ugašen, to sam uradio jer sam bio blizu kamiona”. Sve to ukazuje da na nedopustivo ponašanje ovog tužioca prema sredstvima rada poverenim tužiocima od strane poslodavca koje je bio dužan nezavisno od toga da li ima formalno pravno zaduženje da čuva. Međutim on to nije učinio zbog čega je pošto to nisu učinila ni ostala dva tužioca vozilo sa materijalom ostalo neobezbeđeno i ukradeno.

Radi toga ne može se prihvatiti navod žalbe ovoga tužioca da se konstituiše objektivna odgovornost tuženog kao poslodavca za nastalu štetu. Nema objektivne odgovornosti kada propustom zaposlenih kod tog poslodavca vozilo bude ukradeno zajedno sa materijalom i alatom koji se nalazio u njemu.

Neosnovani su i navodi žalbe BB. Naime, prema navodima žalbe ovog tužioca sledi: da nije bilo sporno da je vozilo dovezao prvotužilac AA, da je iz vozila prvo izašao trećetužilac VV, pa drugotužilac BB pa na kraju prvotužilac AA, da je vozilom i alatom bio zadužen poslovođa trećetužilac VV i da trećetužilac nije ostavio ostaloj dvojici nikakvo uputstvo šta da čine po njegovom napuštanju vozila. Međutim iz toga pogrešno žalba izvodi zaključak da okolnost što VV poslovođa nije ostavio uputstvo kako da se ponašaju tužioci AA i BB u datoj situaciji čini izvinjavajućim ponašanje tužilaca AA i BB. Ne čini, jer su oba tužioca bila dužna da se ponašaju prema vozilu sa alatom i materijalom kao imovini poslodavca sa pažnjom dobrog domaćina. Radi toga pravilan je zaključak iz ožalbene presude da u datom situaciji to nije učinio ni tužilac BB jer ni on ni AA nisu smeli ostaviti otvoreno vozilo sa ključevima u kontakt bravi – ključevima u motoru. Pri tome nije od značaja okolnost da li je prvo izašao iz vozila posle VV AA ili BB, jer su oba bila dužna da u datoj situaciji pre udaljenja od vozila bili dužni da isto obezbede, vode računa o tome svaki posebno nezavisno od drugog i isključe mogućnost njegove krađe. To nisu učinili, pa su na taj način se ponašali kako ne bi postupio iole pažljiv čovek u ovoj situaciji, čime su i prouzrokovali vođenje disciplinskog postupka.

Ne može se radi toga prihvatiti navod žalbe tužioca BB da samo u slučaju da je bila situacija da je on ostao poslednji u vozilu a da su ključevi ostali u bravi da bi se tada moglo postaviti pitanje njegove odgovornosti. Kada to tvrdi u žalbi ovaj tužilac zanemaruje da je nedopušteno ponašanje zaposlenih da ostavljaju neobezbeđeno vozilo i istovremeno se pozivaju na okolnost da je u tom vozilu posle njihovog napuštanja istog ostao treći član iz ove grupe. Ni jedan od tužilaca kao zaposleni ne može pravdati svoje ponašanje propustima drugog zaposlenog i očekivanjem da će taj drugi zaposleni a ne on obezbediti vozilo. Ne može se isključiti odgovornost zaposlenog koji se pogrešno poziva na pažljivo ponašanje drugog zaposlenog koji je ostao u vozilu. Suprotno svi zaposleni su dužni da se pažljivo ponašaju prema u toj situaciji stvarno poverenoj im imovini poslodavca što oni nisu učinili. Radi toga se ne može prihvatiti ni dalji navod žalbe tužioca BB da u njegovom ponašanju nema ni obične nepažnje a da u krajnjoj nepažnji nema ni govora. Kada to tvrdi žalba ovog tužioca tada zanemaruje prethodno iznete razloge.

Neosnovani su i navodi žalbe tužioca VV jer je on bio poslovođa, pa je bio dužan i da sam preuzme potrebne mere pre napuštanja vozila radi njegovog obezbeđenja i s tim u vezi da prethodno isto obezbedi i da odgovarajuće naloge što nije učinio.

Ni navod žalbe ovog tužioca da su u vozilu ostala dva izvršioca (AA i BB) kada je on napustio vozilo zato ostaje bez značaja. Ne može tužilac VV računati na pažljivost ponašanja drugih zaposlenih posebno ne u situaciji kada je i sam bio zadužen sa tim vozilom i alatom i materijalom koji se nalazio u njemu.

Radi toga dalji navod žalbe ovog tužioca u kome insistira na iskazu svedoka SS da je upravo VV došao da proveri da li može da se priključi telefon te da vidi koliko treba kablova i drugo ovde je bez značaja. Kada to tvrdi žalba ovog tužioca ne razlikuje izvršenje prethodno naznačenog radnog zadatka od isto tako radne obaveze tužioca VV da pre izlaska iz vozila isto obezbedi i s tim u vezi da nalog da se preduzme mere u tom cilju i kontroliše njihovo ostvarivanje. Sve to nije učinio ovaj tužilac već je olako držao da će to učiniti druga dva tužioca što takođe ni oni nisu učinili i sami olako držeći da će to učiniti drugi tužilac umesto svakog od njih posebno .Zato su svi oni u datoj situaciji postupali prema imovini poslodavca kako ne bi učinio ni iole pažljiv čovek. Ne može tužilac VV računati na pažljivo ponašanje drugih tužilaca kao što to ne mogu učiniti ni jedan od njih u odnosu na ostale tužioce. Ne mogu jer je svaki od ovih tužilaca bio dužan da postupa u datoj situaciji kao da se on sam nalazi u vozilu i da preuzme odgovarajuće mere pre napuštanja vozila u cilju njegovog obezbeđenja a što ni jedan od njih nije učinio.

Navod žalbe da se je u vozilu nalazio alat svakog pojedinog tužioca kojim on sam duži i da ovaj tužilac (VV) nije imao pravo da zaključa vozilo i liši ostalu dvojicu tužilaca alata koji oni sami duže , lične odeće i dokumenata je pravno pogrešno i suprotno zaduženjima poslovođe kome je povereno vozilo ali njegovoj dužnosti da preuzme mere u cilju zaštite imovine poslodavca – konkretno naznačenog vozila sa materijalom i alatom.

U prisustvu ovih razloga sledi da su sami tužioci prouzrokovali vođenje disciplinskog postupka, pa su na taj način sopstvenom krivicom prouzrokovali svoju štetu u vidu izgubljene zarade drugih primanja i uplate i doprinosa zbog čega nemaju pravo da njenu naknadu traže od poslodavca. Protivno bi bilo i moralu da tužioci koji su tuženom poslodavcu na opisani način pričinili štetu od njega traže još iz tog istog događaja i naknadu štete po naznačenim osnovima.

Kod izloženog pravilno je i negativno rešenje po njihovom zahtevu za naknadu parničnih troškova u odnosu na svakog od tužilaca ponaosob jer je isto doneto na osnovu pravilne primene odredbi člana 149 i 150 ZPP.

Tužioci nisu uspeli u postupku po žalbama pa je neosnovan i njihov zahtev za naknadu troškova parničnog postupka po žalbi i to AA i BB primenom pravila iz člana 149 stav 1 ZPP.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375 i člana 161 stav 1 ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)