Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.01.2011.

Gž1 99/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 99/11
Dana 19.01.2011. godine
B E O G R A D
Nemanjina br.9


U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA, čiji je punomoćnik adv. AB, protiv tužene REPUBLIKE SRBIJE čiji je zakonski zastupnik Republički javni pravobranilac iz Beograda, ul. Nemanjina br.22-26, radi isplate razlike zarade, odlučujući po žalbi tužene izjavljene protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.9054/10 od 17.11.2010.godine, u sednici veća održanoj dana 19.01.2011.godine doneo je,


P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.9054/10 od 17.11.2010.godine i žalba tužene ODBIJA kao NEOSNOVANA.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.9054/10 od 17.11.2010.godine stavom prvim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime manje isplaćene zarade za period od 01.01.2007.godine do 07.11.2007.godine isplati iznos od 290.438,18 dinara i to pojedinačne mesečne novčane iznose u vrednosti sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju sve u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da na ime i za račun tužilje uplati razliku doprinosa za PIO za period od 01.01.2007.godine do 07.11.2007.godine na iznose dosuđene u stavu jedan presude i to nadležnom Republičkom fondu za PIO zaposlenih u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv ove presude tužena je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom kao u žalbi.

Ispitujući pravilnost i zakonitost ožalbene presude u granicama ovlašćenja predviđenih odredbom člana 372 ZPP Apelacioni sud je našao:

-žalba je delimično osnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka predviđenih odredbom člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje Apelacioni sud vodi računa po službenoj dužnosti, niti se žalbom ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude sledi: da je rešenjem predsednika Vrhovnog suda Srbije Su.br.136/07-21 od 03.01.2007.godine tužilja raspoređena na radnom mestu sudijskog pomoćnika u veću građanskog odeljenja sa koeficijentom osmog platnog razreda, šeste platne grupe 5,57 kao osnovica za svaku budžetsku godinu uz pravo za 0,4% na uvećanje na svaku navršenu godinu rada, da je rešenjem Su.br.927/06-5 od 01.09.2006.godine tužilja zaposlena u Vrhovnom sudu na neodređeno vreme i raspoređena na radnom mestu sudijskog pomoćnika u Sekretarijatu sa zvanjem savetnika Vrhovnog suda Srbije uz koeficijent za obračun plate 16,50 i za svaku godinu staža 0,4%, da naznačeno rešenje nije stavljeno van snage. Takođe je utvrđeno da tužena strana za period od 01.01.2007.godine do 07.11.2007.godine u odnosu na obračun i isplatu plate tužilje nije primenjivala naznačena rešenja i da iznosi sadržani u stavu prvom izreke ožalbene presude predstavljaju pozitivnu razliku plate u vrednosti i sa datumima dospelosti kao u tom stavu izreke pobijane presude.

Prema odredbi člana 14 stav 1 Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” broj 62/2006, 63/2006 i 115/2006) koeficijent se određuje rešenjem, a državni službenik ostvaruje pravo na platu, naknade i druga primanja prema zakonu kojim se određuje položaj državnih službenika.

Poštujući ove pravne norme tužena strana je tužilji odredila koeficijent za obračun i isplatu plate osmog platnog razreda šeste grupe od 5,57 pravnosnažnim rešenjem Su.br.136/07-21 od 03.01.2007.godine. Radi toga i kada to rešenje nije stavljeno van snage tužena je bila dužna da vrši obračun i isplatu plate tužilji u skladu sa koeficijentom utvrđenim u njegovom dispozitivu. To tužena strana nije učinila, pa zato postoji njena obligacija da to učinio primenom pravila iz odredbe člana 295 Zakona o obligacionim odnosima. Izloženo i s obzirom da vrednosti pozitivne razlike plate iskazane u sadržaju stava jedan izreke ožalbene presude nisu sporne (ti iznosi predstavljaju pozitivnu razliku između vrednosti isplaćene plate tužilje i plate koju bi tužilja ostvarila primenom koeficijenta od 5,57).

Tužilja ima pravo i na kamatu na ove iznose kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi pravilnom primenom iz odredbe člana 277 i člana 324 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima.

Suprotno navodima žalbe tužene kojim insistira na sadržaj zapisnika o inspekcijskom nadzoru izvršenom u Vrhovnom sudu Srbije dana 26.02.2007.godine od strane Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu – Sektora za upravni nadzor, vreme inspekcije broj 038-00-00008/2007-13 od 26.02.2007.godine ovaj sud nalazi da je isti bez značaja za drugačiju odluku u ovoj parničnoj stvari. Ovo sa razloga što o merama imenovanim u sadržaju ovog zapisnika nije poništeno naznačeno rešenje predsednika Vrhovnog suda Srbije Su.br.136/07-22 od 03.01.2007.godine. Suprotno ovim merama je naloženo Vrhovnom sudu Srbije da svim državnim službenicima u zvanju savetnika Vrhovnog suda Srbije raspoređenim na radnom mestu sudijskog pomoćnika čije je zvanje upodobljeno zvanju višeg savetnika i svrstano u šestu platnu grupu odredbi prv, drugi i treći platni razred i visinu koeficijenta u skladu sa članom 13 i 53 Zakona o platama državnih službenika i nameštenika. Dakle, poštujući sadržaj ovih mera Vrhovni sud Srbije odnosno njegov nadležni organ – predsednik suda je bio dužan da donese rešenje u skladu sa predloženim merama. To nije učinjeno pa je ovaj sud dužan da poštuje rešenje Su.br.136/07-21 od 03.01.2007.godine koje deluje svojom materijalnom pravnosnažnošću (i dokaznom snagom na okolnost koeficijenata prema kome treba biti izvršen obračun plate) u pravnom saobraćaju i za period potraživanja tužilje. Ovo sa razloga što je to rešenje pravnosnažni pojedinačni pravni akt, što to rešenje nije izmenjeno aktom nadležnog organa tužene, što bi suprotno shvatanje imalo za posledicu da ovaj sud preuzme ulogu organa tužene i na taj način onemogući tužilju da ostvari zaštitu prava na platu u zato odgovarajućem upravnom postupku i eventualno upravnom sporu što bi ona i ostvarila da je ispoštovana na slovom zakona propisana procedura za ovu situaciju. U tom značenju je i odredba člana 142 stav 1 Zakona o državnim službenicima (“Službeni glasnik RS” broj 79/05) koja propisuje u stavu jedan da žalbena komisija odlučuje o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnosti te njegova odredba člana 143 stav 1 koja utvrđuje pravo na upravni spor a sve u vezi člana 5 Zakona o platama državnih službenika i nameštenika.

Ovaj sud se pri tome nije upuštao u pitanje da li je tužilji pravilno određen koeficijent naznačenim rešenjem sa stanovišta primene odredbi člana 57a Zakona o uređenju sudova, člana 40 stav 1 alineja 1 Uredbe u razvrstavanju radnih mesta i merilima za opis radnih mesta državnih službenika, člana 77 Zakona o državnim službenicima, člana 13 stav 3 Zakona o platama državnih službenika i nameštenika odnosno njegove odredbe člana 21. Nije, jer je primena tih normi morala biti materijalizovana u donetom pojedinačnom pravnom aktu kojim bi se u skladu sa naznačenim merama odredio koeficijent tužilje. To nadležni organ tužene nije učinio a sud nema ovlašćenja da preispituje pravnosnažno rešenje tužene strane Su.br.136/07-21 od 03.01.2007.godine. To me moglo biti učinjeno isključivo upotrebom vanrednog pravnog leka – predloga za ponavljanje postupka od strane stranke podnetog primenom pravila iz odredbe člana 239 – 244 ZUPa ili po pravilima koja važe za naročite slučajeve poništavanja, ukidanja i menjanja rešenja pa i po pravilu nadzora (član 251, 253, 254/5 i 257-258).

U prisustvu ovih razloga bez značaja su i navodi žalbe da je u periodu od 01.januara pa do 08.novembra 2007.godine obračun plata za državne službenike na radnom mestu sudijskog pomoćnika sa zvanjem višeg savetnika vršeno u skladu sa merama naloženim u zapisniku o izvršenom nadzoru. Ta činjenična konstatacija žalbe nije sporna ali je sporno to što tužena strana nije donela rešenje koje bi bilo normativni osnov za takvo postupanje, a zbog čega sud u ovom sporu koji se isključivo odnosi na novčano potraživanje nije ovlašćen da ne primeni pravnosnažno rešenje Su.br.136/07-21 od 03.01.2007.godine.

Pravilna je ožalbena presuda i u pogledu odluke sadržane u stavu drugom izreke ožalbene presude. Naime, tuženi za utuženi period nije uplatio doprinose za tužilju pa je dužan da to učini na osnovu odredbe člana 295 stav 1 ZOO.

Potvrđeno je i rešenje sadržano u stavu trećem izreke ožalbene presude jer se isto zasniva na pravilnoj primeni odredaba člana 149 i člana 150 ZPP a okolnost što je ukinuta ožalbena presuda u stavu drugom njene izreke nema pravnu vrednost značaja jer u pogledu toga zahteva nisu nastali posebni i stvarno nužni troškovi.

Sa izloženog, a shodno odredbi člana 375 i člana 376 stav 1 i člana 377 ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)