Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.10.2011.

GžI 2510/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
GžI.2510/11
Dana 22.06.2011. godine
B E O G R A D


U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA, BB, VV i GG, čiji je zajednički punomoćnik AB advokat, protiv tuženog "BB", čiji je punomoćnik BA advokat, radi isplate regresa i toplog obroka, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.6981/07 od 24.11.2008. godine, ispravljene rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 4 P.br.4242/11 od 27.04.2011.godine, u sednici veća održanoj dana 22.06.2011. godine, doneo je


P R E S U D U


ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.6981/07 od 24.11.2008. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 4 P.br.4242/11 od 27.04.2011.godine u delu stavova prvog, drugog, trećeg i četvrtog izreke za regrese za 2004., 2005. i 2007.godinu sa zakonskom zateznom kamatom i to:
 na iznos regresa za 2004 godinu od 01.01.2005.godine do isplate;
 na iznos regresa za 2005 godinu od 01.01.2006.godine do isplate ;
- na iznos regresa za 2007 godinu 01.01.2008.godine, kao i za iznos od 1.000,00 dinara po osnovu regresa za 2006.godinu sa zakonskom zatenom kamatom od 01.01.2007.godine do isplate; u stavu petom, šestom, sedmom, osmom i devetom izreke i u tom delu žalba tuženog ODBIJA kao neosnovana.

PREINAČAVA SE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.6981/07 od 24.11.2008. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.4242/11 od 27.04.2011.godine u delu stavova prvog, drugog, trećeg i četvrtog izreke i ODBIJA tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da tužiocima na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2006.godinu isplati i to:
- još iznos od preko dosuđenih iznosa od po 1.000,00 dinara do iznosa do 21.906,41 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.12.2006.godine do konačne isplate kao i za kamatu na iznose regresa i to:
 za kamatu na iznos regresa za 2004 godinu za dan 31.12.2004.godine;
 za kamatu na iznos regresa za 2005 godinu za dan 31.12.2005.godine;
 za kamatu na iznos regresa za 2006 godinu od 1.000,00 dinara za dan 31.12.2007.godine;
 za kamatu na iznos regresa za 2007 godinu za 31.12.2007.godine;


O b r a z l o ž enj e


Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.6981/07 od 24.11.2008. godine, stavom, prvim, drugim, trećim, četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocima na ime naknade za regres za godišnji odmor za 2004., 2005., 2006. i 2007.godinu plati iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom kao u sadržaju izreke. Stavom petim, šestim, sedmim i osmim izreke obavezan je tuženi da tužiocima na ime neisplaćene naknade za topli obrok za period od 01.12.2004. do 31.08.2008.godine plati iznose kao u sadržaju izreke ožalbene presude sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose.

Ova presuda ispravljena je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.4242/11 od 27.04.2011.godine u stavu devetom izreke presude tako što iza reči „Obavezuju se tuženi da“ umesto reči „tužilji“ treba da stoji „tužiocima“.

Protiv ožalbene presude žalbu je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na žalbu tuženog.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu je našao da je žalba delimično osnovana.

U provedenom prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361 st.2 tač.1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti u odnosu na potvrđujući deo izreke ožalbene presude.

Iz činjeničnog utvrđenja u prvostepenom postupku sledi da su tužioci zasnovali radni odnos na neodređeno vreme, što je nesporno među parničnim strankama, a što je utvrđeno čitanjem ugovora o radu broj 29/49 od 23.01.2007., 22.01.2004., 23.01.2005.godine za tužilju AA, ugovora o radu na određeno vreme zaključenog između BB i tuženog broj 466 od 24.01.2004., 24.01.2003. i 25.01.2005. i 25.01.2007.godine, ugovora o radu zaključenog između tužilje VV i tuženog od 23.01.2004., 24.01.2007. i 27.01.2007.godine i ugovora o radu na određeno vreme zaključenog između tužilje GG i tuženog od 27.01.2007., 26.01.2004. i 27.01.2005.godine. Tužioci su obavljali poslove na radnom mestu poslovođe, a zarada je obračunavana prema visini mesečnog pazara u visini procenta koji je utvrđen odlukom Upravnog odbora tuženog. Tužiocima nije isplaćen regres za godišnji odmor za navedene godine, kao ni naknada po osnovu toplog obroka za potraživani period. Iz nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke od 28.07.2008.godine utvrđeno je da visina regresa za korišćenje godišnjeg odmora za tužioce pojedinačno iznosi za 2004.godinu 14.007,49 dinara, za 2005.godinu 17.612,02 dinara, za 2006.godinu 21.906,41 dinar i za 2007.godinu iznos od 27.443,08 dinara, kao i visinu naknade za topli obrok za period od 01.12.2004. do 31.08.2008.godine i to za tužilju AA u iznosu od 238.305,20 dinara, za tužioca BB iznos od 238.305,20 dinara, za tužilju VV iznos od 238.305,20 dinara i za tužilju GG isti iznos. Takođe je utvrđeno da su dati iznosi po osnovu toplog obroka i regresa za godišnji odmor za utuženi period identični za sve radnike i zaposlene, da podaci o realizaciji prodavnice ne bi imale uticaja na utvrđivanje minimalne zarade toplog obroka, regresa i slično, odnosno imalo bi uticaja da je zarada veća od minimalne zarade zajedno sa regresom i toplim obrokom.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je tužiocima dosudio naknadu na ime regresa za godišnji odmor za 2004., 2005., 2006. i 2007. godinu, kao i naknadu za topli obrok za period od 01.12.2004. do 31.08.2008.godine sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose. Napred navedeno primenom odredbe člana 68 stav 1 tačka 1 i 2 Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, imajući u vidu da tuženi u mestu rada nema organizovanu ishranu, a da tužioci krivicom poslodavca nisu koristili godišnji odmor.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu njene izreke, dok se pobijana presuda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu dospelosti kamate na iznos regresa i vrednosti regresa za 2006. godinu zbog čega je u tom delu preinačena i odlučeno kao u izreci ove presude.

Ovde je nesporno da u periodu na koji se odnosi potraživanje tužilaca tužioci su bili u radnom odnosu, zbog čega primenom pravila iz odredbe člana 172 u vezi čl.154.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima imaju pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora jer bi oni to pravo i ostvarili prema redovnom toku stvari da nije bilo nezakonitog ponašanja tuženog. Zato je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je dosudio naknadu štete na ime naknade za neiskorišćeni godišnji odmor za 2004., 2005. i 2007. godinu. Izloženo primenom pravila iz odredbe čl.295. ZOO

Odredbom člana 68 stav 1 tačka 1 i 2 Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog propisano je da je tuženi dužan da zaposlenom obezbedi mesečnu naknadu za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Radi toga tužioci imaju pravo na dodatak za ishranu i pravo na regres za 2004., 2005. 2006 i 2007.godinu.

Vrednost iznosa po naznačenim osnovima u potvrđujućem delu izreke pobijane presude je pravilno utvrđena, pa primenom pravila iz odredbe čl.295. ZOO postoji obaveza tuženog da tužiocima ispuni obavezu mu tom delu.

Suprotno navodima žalbe pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog na isplatu dodatka za ishranu budući da su tužioci nesporno radili, a da ovakav vid dela naknade propisuje odredba čl.68. Stav 1 tačka 1 i 2. Kolektivnog ugovora tuženog. Zato, kako je nesporno utvrđeno da tuženi tužiocima nije isplatio dodatak za ishranu za navedeni period, a da su tužioci radili, to im pripada i naknada na ime dodatka za ishranu. Ovo zato što tuženi nema organizovanu ishranu u naturalnom vidu na teritoriji opštine Sopot- „menzu za ishranu“, a kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud zbog čega je tužbeni zahtev tužilaca i u ovom delu osnovan.

Takođe, pravilna je i odluka o zakonskoj zateznoj kamati na ove iznose koja je doneta pravilnom primenom odredbe člana 277 u vezi odredbe člana 324 Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilna je i odluka u pogledu prava na regres za godišnji odmor za 2004., 2005., 2006. i 2007. godinu. To pravo je utvrđeno odredbom čl.82 Kolektivnog ugovora iz 2003 godine,čl.88. Kolektivnog ugovora iz 2005.godine i Aneksom br.6 Kolektivnog ugovora tuženog od 27.12.06.godine.

Pravilna je i odluka o visini dosuđenog regresa 2004., 2005., i 2007. godinu
Međutim, prvostepeni sud je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo u pogledu obima prava na regres za 2006. godinu , zbog čega je ovaj sud kao drugostepeni preinačio odluku u odnosu na regres za 2006.godinu. Naime, pogrešan je zaključak prvostepenog suda da tužiocima na ime regresa za 2006.godinu pripadaju iznosi od po 21.906,41 dinar. Odredbom člana 88 Kolektivnog ugovora utvrđeno je da se regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćuje tromesečno u jednakom iznosu u zavisnosti od finansijske mogućnosti društva po odluci poslodavca i da ne može biti manje od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike, a prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za poslove statistike. Međutim, Aneksom br.6 Kolektivnog ugovora tuženog koji je zaključen između tuženog kao poslodavca i sindikalne organizacije dana 27.12.2006.godine ugovorne strane su se saglasile da zbog izuzetno teške finansijske situacije izvrši isplata regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2006.godinu u iznosu od 1.000,00 dinara po zaposlenom, a koji iznos će biti isplaćen uz isplatu zarade za decembar 2006.godine. Dakle, navedenim aneksom regulisane su obaveze tuženog po osnovu regresa za 2006.godinu. U konkretnom slučaju zato je regulisana i obaveza tuženog da tužiocima isplati regres za korišćenje godišnjeg odmora u 2006.godini obim toga prava. Radi toga je pobijana presuda preinačena u delu stavova prvog, drugog, trećeg, četvrtog izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca za iznos od preko 1.000,00 dinara do traženih iznosa od 21.906,41 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.12.2006.godine do isplate.

Preinačena je i odluka o kamati na sve dosuđene iznose regresa jer regres dospeva za isplatu najkasnije sa istekom godine na koju se njegovo potraživanje odnosi. Radi toga sa stanovišta dospelosti u ovom delu pogrešno je primenjena odredba čl.324.stav 1. ZOO

Ovo preinačenje prvostepene presude nije uticalo na odluku o troškovima parničnog postupka pa je ovaj sud kao drugostepeni primenom odredbe člana 387 tačka 2 ZPP potvrdio rešenje o troškovima parničnog postupka koji su doneti uz pravilnu primenu odredbi člana 149 i 150 ZPP.

Nema pokriće navod žalbe da je pobijana presuda zahvaćena povredama odredaba parničnog postupka iz čl.361 stav 2. tač.12.ZPP . Na tuženom je bio teret činjenične tvrdnje i dokaza da je regres i dodatak za ishranu isplaćen a to se dokazuje priznanicom ili potvrdom o doznaci sredstava na konto tužilaca. Radi toga ne može tuženi tvrditi da je ispunio obligaciju i istovremeno pravdati se obimnošću dokumentacije kako razlogom što svoje činjenične tvrdnje nije dokazao.

Navod da sud nije tumačio odredbe kolektivnog ugovora je delimično tačna ali samo u pogledu obima prava na regres za 2006.godinu u kom delu je pobijana presuda preinačena i odlučeno kao u izreci ove presude. Radi toga i navodi žalbe da je tuženi od 2006 .godine u teškoj finansijskoj situaciji nisu od uticaja na drugačiju odluku po žalbi tuženog.

Nema dokaza da je pogrešno određena osnovica imajući u vidu utvrđeno u nalazu i mišljenju veštaka i da prema njegovom iskazu tuženi nije dostavio mesečne liste.

Suprotno navodima žalbe činjenično stanje je pravilno i potpuno utvrđeno

Imajući u vidu napred navedeno Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbi članova 375 i 380 tačka 4 odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)