25. април 2025. године
ДАНКО ВЛАДИЧИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 3/23 од 5. јула 2024. године окр. Данко Владичић је због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 9 година. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу.
Окривљени Данко Владичић је оглашен кривим што је дана 18. августа 1992. године, у месту Брод на Дрини, општина Фоча, Босна и Херцеговина, кршећи правила међународног права, за време немеђународног оружаног сукоба који се одвијао од 20. јуна 1992. године до 22. децембра 1995. године, на простору Босне и Херцеговине, између оружаних снага Војске Републике Српске, са једне стране и Армије БиХ и Хрватског вијећа одбране, са друге стране, као припадник српског народа, а у вези са немеђународним оружаним сукобом, у урачунљивом стању, лишио живота два цивилна лица муслиманске вероисповести која нису учествовала непосредно у непријатељствима, на тај начин што је наведеног дана у ноћним сатима, намазан црном кремом по лицу и наоружан војничком пушком тзв. „Паповком“ дошао до бараке у којој су становали сада покојни Рамо Врањача и Тима Врањача, ушао у њихов стан и из војничке пушке испалио два пројектила у Раму Врањачу и Тиму Врањачу чиме их је лишио живота, а који су решењем Основног суда у Фочи од 2. јуна 2025. године проглашени за умрле, с обзиром да њихови посмртни остаци нису пронађени.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и бранилац окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Одељење за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 28. марта 2025. године пресуду Кж1 По2 3/24 којом је, усвајањем жалбе јавног тужиоца за ратне злочине, преиначило првостепену пресуду у погледу одлуке о казни и окр. Данка Владичића због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1 КЗ СРЈ осудило на казну затвора у трајању од 12 година. У преосталом непреиначеном делу, првостепена пресуда је потврђена.
Апелациони суд, Одељење за ратне злочине налази да је првостепени суд о свим чињеницама важним за доношење пресуде дао довољне, јасне и аргументоване разлоге, који у погледу одлучних чињеница не садрже никакве противречности, нити нејасноће, док је првостепени суд у побијаној пресуди, којом је окривљеног Данка Владичића огласио кривим дао детаљне разлоге, које као правилне прихвата и веће овога суда, при чему је, насупрот жалбеним наводима окривљеног непристрасно ценио све изведене доказе и са једнаком пажњом утврдио како чињенице које терете окривљеног, тако и оне које му иду у корист. У ситуацији када постоји исказ заштићеног суда који је по оцени и овога суда конзистентан, убедљив и непротивуречан током читавог кривичног поступка у погледу одлучних чињеница које су предмет доказивања и који је у погледу чињеница да јој је окривљени Данко Владичић саопштио да је извршио убиство брачног пара Врањача у складу са исказима испитаних сведока оштећених ШВ, ЗВ, РЖ и сведока МХ, КК, АВ, ЗД, СР, ТР, ПЂ и МП из претходног поступка, као и са исказом сведока из предходног поступка и са главног претреса, који су сви потврдили да се након убиства брачног пара Врањача по целом комшилуку причало да их је убио Данко Владичић и да се ниједно друго име, осим имена окривљеног Владичића, није помињало везано за извршење овог убиства, да је према исказу сведока ЗД, приликом куповине стана који је претходно био у власништву покојних Врањача унук сада покојних Раме и Тиме Врањача, рекао да ће „кад-тад пронаћи Данка, па нека он бежи“, да према исказима сведока АВ, КК, ЗД, ДГ, МП, ТР и СР окривљени Владичић, након што је напустио Брод на Дрини, до чега је дошло убрзо након убиства брачног пара, никада није дошао у Брод на Дрини, да се није појавио чак ни са сахрану сопственог оца у Фочи, а што је потврдио и сам окривљени, правилно је првостепени суд, супротним жалбеним наводима браниоца окривљеног нашао да аутентичност исказа заштићеног сведока под псеудонимом „С1“ није доведена у сумњу.
Приликом доношења одлуке о кривичној санкцији првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио да исти није осуђиван, да је отац пунолетног детета, да је запослен, као и протек времена од извршења кривичног дела, док је од отежавајућих околности на страни окривљеног ценио тежину извршеног кривичног дела настале у виду смрти два лица, а сходно примедбама из другостепеног решења суд је подробније и критичније ценио чињенице да су оштећени Рамо и Тима Врањача била једина два преостала припадника муслиманске националности који нису били у стању да пруже било какав отпор окривљеном према цивилима, који су били потпуно беспомоћни, недужни и незаштићени, као и чињеницу да окривљени ничим нису испровоцирали окривљеног, који их је пре оружаног сукоба познавао и са њима био у добрим односима. Међутим, основано се жалбом јавног тужиоца за ратне злочине да је првостепени суд превелики значај дао олакшавајућим околностима на страни окривљеног, док није у довољној мери ценио отежавајуће околности, посебно чињеницу да су се оштећени Рамо и Тима Врањача пре оружаног сукоба познавали са окривљеним, били са њим у добрим односима, а уједно били и једина два преостала припадника муслиманске националности у Броду на Дрини који нису били у стању да пруже било какав отпор окривљеном, да су били беспомоћни, недужни и незаштићени, као и чињеницу да окривљени ничим нису испровоцирали окривљеног. Стога је Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, ценећи све напред наведене олакшавајуће и отежавајуће околности које је правилно првостепени суд утврдио на страни окривљеног, а дајући им адекватан значај, првостепену пресуду преиначио у погледу одлуке о казни, тако што је окривљеног Данка Владичића због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва осудио на казну затвора у трајању од 12 година, оцењујући да је ова казна нужна, али и довољна мера кривично-правне заштите, сразмерна тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног, као и да ће се казном затвора у наведеном трајању у потпуности остварити сврха кажњавања.
27. децембар 2024. године
БРАНКО ТУНИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 6/21 од 25. априла 2024. године окр. Бранко Тунић је због извршења кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 8 година. Оштећени су упућени да имовинско правни захтев остваре у парничном поступку. Окривљени Бранко Тунић је оглашен кривим што је у временском периоду од 14. септембра до 01. октобра 1991. године у Загребу, у тадашњој Републици Хрватској у саставу бивше Социјалистичке Федералне Републике Југославије, као припадник хрватских оружаних формација – тзв. „Збора народне гарде“ (ЗНГ), заједно са више НН припадника исте јединице, кршећи правила међународног права за време оружаног сукоба који је тада постојао, а није имао карактер међународног сукоба, између снага Југословенске народне армије (ЈНА) са једне стране и хрватских оружаних формација у које су спадале јединице тзв. „ЗНГ“ и Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске (МУП РХ) са друге стране, према ратним заробљеницима – војницима на редовном одслужењу војног рока у ЈНА и једном подофициру ЈНА, који су претходно положили оружје и предали се у објекту ЗНГ и МУП РХ, где су потом спроведени, вршио застрашивање, мучење, телесно повређивање, те поступао на нарочито увредљив и понижавајући начин, а у односу на једног војника ЈНА извршио убиство, због чега се против њега водио поступак пред Жупанијским судом у граду Загребу и донета је пресуда којом је ослобођен од оптужбе, а која је потврђена пресудом Врховног суда Републике Хрватске.ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и бранилац окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након већања, донело је дана 12. децембра 2024. године решење Кж1 По2 2/24 којим је усвајајући све жалбе укинуло првостепену пресуду и предмет вратило првостепеном суду на поновно суђење. Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, налази да се основано изјављеним жалбама првостепена пресуда побија због битне повреде одредаба кривичног поступка, с обзиром да је изрека пресуде противречна сама себи као и разлозима пресуде, те су у образложењу, о одлучним чињеницама, дати нејасни и противречни разлози. Изрека осуђујуће пресуде није јасна, прецизна и недвосмислена, односно није јасно за које радње је окривљени осуђен, будући да из изреке пресуде произлази да се окривљени оглашава кривим да је односу на МУ извршио убиство, при чему се не описује на који начин је то учинио, а за које убиство је, како се то наводи у изреци ослобођен претходном правноснажном пресудом суда у Републици Хрватској, што изреку првостепене пресуде чини противречном самој себи, али и образложењу у којем првостепени суд цени доказе и утврђује да је окривљени убио МУ. Даље, основано се у жалби браниоца окривљеног истиче да у изреци првостепене пресуде, радње које је окривљени предузимао према оштећенима нису индивидуализоване. По оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине првостепени суд у изреци није могао радње окривљеног да опише уопштено у односу на све оштећене, нити да у образложењу о томе даје уопштене разлоге, не повезујући конкретне радње извршења окривљеног у односу на сваког од оштећених, односно не доводећи у везу своје закључке са исказима оштећених појединачно, чиме би изрека и образложење били јасни и прецизни у погледу тога за које је радње окривљени осуђен. Такође, Апелациони суд налази да првостепени суд у погледу наступелих последица у виду повреде телесних интегритета оштећених не износи јасне, довољне и непротивречне разлоге, на шта се основано указује жалбом браниоца окривљеног.
27. децембра 2024. године
СЛАЂАН ТАСИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 4/22 од 24. априла 2024. године окр. Слађан Тасић је због извршења у саизвршилаштву кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1. КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 4 године. Окривљени Слађан Тасић је оглашен кривим што је за време оружаног сукоба немеђународног карактера који се водио у Босни и Херцеговини између оружаних формација српског и бошњачког народа, кршећи правила међународног права, на територији општине Вишеград вршио друга противзаконита затварања цивила по основу дискриминације засноване на етичкој припадности, тако што је дана 16. јуна 1992. године у поподневним сатима, униформисан и наоружан заједно са још неколико припадника војске и полиције Републике Српске учествовао у незаконитом лишавању слободе цивила Бошњака, ММ и ЈН, тако што су дошли путничким возилима у насеље Добрун, на десну обале реке Рзав, у насеље Колоне, где су лишили слободе цивиле ММ и ЈН, тако што им је Слађан Тасић наредио да пођу са њима, док су Момир Тасић и Петар Тасић, према којима је кривични поступак правноснажно окончан пресудом Суда Босне и Херцеговине, стајали код поменутих возила, што су ММ и ЈН у страху и учинили, након чега су их убацили у поменута возила и одвезли, од када им се губи сваки траг.ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и бранилац окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 29. новембра 2024. године пресуду Кж1 По2 1/24 којом је одбило као неосноване све жалбе и потврдило првостепену пресуду. По налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, правилно је првостепени суд ценио изведене доказе и на несумњив начин утврдио да је окривљени поступао на начин како је то описано у изреци првостепене пресуде. Апелациони суд је мишљења да је жалба јавног тужиоца неоснована, с обзиром да је везано за измену чињеничног описа првостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге у образложењу пресуде. Испитујући правилност првостепене пресуде у делу одлуке о казни, Апелациони суд у Београду је мишљења да је правилно првостепени суд приликом доношења одлуке о врсти и висини казне ценио олакшавајуће околности и то чињеницу да је окривљени неосуђивано лице, његове породичне прилике, да током живота није био склон вршењу кривичних дела, да је приликом извршења кривичног дела био старости свега 24 године, а док отежавајућих околности није било, те је постојеће олакшавајуће околности ценио као нарочито олакшавајуће околности и окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 4 године, налазећи да се основано може очекивати да ће се наведеном казном утицати на окривљеног, али и на друге да убудуће не врши оваква или слична кривична дела. И по мишљењу овог Суда наведена казна је адекватна, те се основано може очекивати да ће се истом постићи сврха кажњавања и изрицања кривичних санкција.
