19. јун 2026. године
БРАНКО ТУНИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 12/24 од 13. маја 2025. године окр. Бранко Тунић је због извршења кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 8 година. Оштећени су упућени да имовинско правни захтев остваре у парничном поступку.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и бранилац окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Одељење за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржаног претреса, донело је 17. априла 2026. године, већином гласова, пресуду Кж1 По2 7/25 којом је, усвајањем жалбе јавног тужиоца, преиначило првостепену пресуду и окр. Бранка Тунића због извршења кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ осудило на казну затвора у трајању од 15 година.
Окривљени Бранко Тунић је оглашен кривим што је у временском периоду од 14. септембра до 01. октобра 1991. године у Загребу, у тадашњој Републици Хрватској у саставу бивше Социјалистичке Федералне Републике Југославије, као припадник хрватских оружаних формација – тзв. „Збора народне гарде“ (ЗНГ), заједно са више НН припадника исте јединице, кршећи правила међународног права за време немеђународног оружаног сукоба који је тада постојао у Републици Хрватској између снага Југословенске народне армије (ЈНА) са једне стране и хрватских оружаних формација састављених од јединица ЗНГ и Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске (МУП) РХ са друге стране, према ратним заробљеницима – војницима на редовном одслужењу војног рока у ЈНА и једном војнику ЈНА, који су претходно положили оружје и предали се у објекту ЗНГ и МУП РХ, где су потом спроведени, вршио застрашивање, мучење, телесно повређивање, те поступао на нарочито увредљив и понижавајући начин, а у односу на једног војника ЈНА извршио убиство.
По налажењу Апелационог суда, изрека ожалбене пресуде је јасна и разумљива, првостепени суд је у односу на радње за које је окр. Тунића огласио кривим, дао јасне и довољно аргументоване разлоге, који у погледу одлучних чињеница не садрже никакве противречности, нити нејасноће. Да су оштећени били на одслужењу војног рока, да су након предаје касарне били заробљени у логору у Ракитју, услове у којима су боравили, пребацивање у објекат у Салској, као и сама размена, такође током поступка није било спорно и искази оштећених у погледу ових чињеница били су међусобно сагласни и убедљиви и сагласни са писаним доказима. При томе су сви оштећени наводили да су у логору били изложени батинама, понижењу, увредама и сведочили су о томе шта је ко од њих доживео, као и о томе шта су доживели и како су тучени други оштећени, као и да се међу хрватским стражарима издвајао један о коме су оштећени говорили, кога су упамтили по бруталности, и то је овде окривљени Бранко Тунић.
Међутим, првостепени суд окривљеног Бранка Тунића није осудио за убиство пок. М.У, јер се поводом истог догађаја против њега већ водио поступак у Републици Хрватској и донета је правноснажна пресуда, па како се ради о пресуђеној ствари, то је ове радње изоставио из изреке пресуде. С тим у вези, Апелациони суд налази да је у погледу радњи које окр. Тунићу стављају на терет а које се односе на убиство војника ЈНА и поред чињенице да је за наведене радње овај окривљени правноснажно ослобођен од оптужбе пресудом суда у Републици Хрватској, могуће суђење у Републици Србији, чиме није повређено начело ne bis in idem, будући да се према одредби члана 4 Протокола 7 уз Европску конвенцију о људским правима, ово начело односи само на домаће судове и има само национални значај. Ово посебно при чињеници да Република Хрватска није потписница Конвенције о међународном важењу кривичних пресуда, па самим тим пресуда донета у Републици Хрватској не везује ниједну државу, па ни Републику Србију, у погледу начела ne bis in idem. Према оцени Апелационог суда, током овог кривичног поступка и у односу на убиство оштећеног пок. М.У, изведени су докази који задовољавају стандард доказивања ван разумне сумње, односно постојања низа на несумњив начин утврђених чињеница које поткрепљују тврдњу оптужбе да је окр. Бранко Тунић, поред радњи застрашивања, мучења, телесног повређивања, те поступања на нарочито увредљив и понижавајући начин, извршио и радњу убиства оштећеног пок. М.У.
Одлучујући о кривичног санкцији, Апелациони суд је од олакшавајућих околности на страни окр. Бранка Тунића ценио да исти није осуђиван, при чему других олакшавајућих околности нема, јер се окривљеном судило у одсуству, па иако исте постоје, оне суду нису познате, док је од отежавајућих околности на страни окривљеног ценио изражену бруталност и безобзирност по којој се издвајао од осталих стражара, како је то утврђено из исказа оштећених, приликом предузимања радњи због којих је оглашен кривим, упорност, јер је свакодневно, док су били заробљени у логору, тукао и и понижавао оштећене и претио им и у односу на једног војника ЈНА извршио убиство, бројност оштећених, околност да је радње предузимао према младићима који су имали од 18 до 20 година и били на редовном одслужењу војног рока када су заробљени, које околности по оцени овог Суда чине дело објективно тежим и настале последице у виду наношења психичких и физичких патњи, као и смрт једног војника. Ценећи све наведене околности Апелациони суд је окр. Тунића осудио на казну затвора у трајању од 15 година, налазећи да је овако изречена казна сразмерна тежини извршеног кривичног дела, степену кривичне одговорности окривљеног као и да се иста показује нужном и оправданом за остваривање сврхе кажњавања.
12. јун 2026. године
МИЛЕНКО ЖИВАНОВИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 9/21 од 1. јула 2025. године окр. Миленко Живановић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ.
Оптужним актом је окр. Миленку Живановићу стављено на терет да је за време немеђународног оружаног сукоба, који се водио на територији Босне и Херцеговине у периоду од 1992. године до 1995. године, између оружаних снага муслиманско-бошњачког, српског и хрватског народа, у то време најпре у чину пуковника, а касније у чину генерал - мајора, као командант Дринског корпуса који се налазио у саставу Војске Републике Српске, кршио правила међународног права за време оружаног сукоба и наредио присилно пресељавање цивилног становништва муслиманско-бошњачке националности са појединих простора који припадају зони одговорности Дринског корпуса и својим наредбама и радњама учествовао у присилном пресељавању цивилног становништва муслиманско-бошњачке националности из заштићене зоне Сребреница и то тако што је: дана 24. новембра 1992. године донео одлуку за даља дејства коју је упутио команди Зворничке лаке пешадијске бригаде која садржи задатке за већи број јединица Дринског корпуса, а у којој се између осталог наводи: „Главним снагама и средствима уз примјену активних дејстава наносити непријатељу што веће губитке, изнуривати га, разбити га или присилити на предају, а муслиманско становништво присилити да напусти простор Церска, Жепа, Сребреница и Горажде"; дана 20. марта 1995. године издао Заповест за одбрану и активна борбена дејства којом је између осталог наредио: „Свакодневним планским и осмишљеним борбеним активностима створити услове тоталне несигурности, неподношљивости и бесперспективности даљњег опстанка и живота мештана у Сребреници и Жепи"; дана 12. јула 1995. године издао наређења ради реализације евакуације цивилног становништва, наредио да обезбеде аутобусе за евакуацију из енклаве Сребреница и наредио да, у складу са наређењем о обезбеђењу средстава за евакуацију из енклаве Сребреница, обезбеде регулисање контроле саобраћаја, те актом молио ГШ ВРС да додатно одобри коришћење укупно 12.000 литара погонског горива за потребе 50 аутобуса који ће бити ангажовани дана 12. јула 1995. године и даље за евакуацију енклаве Сребреница; дана 13. јула 1995. године издао акт - упозорење којим је поред конкретних наређења навео и следеће обавештење : „Постављен је ултиматум муслиманима у Жепу, да се састанак мора одржати најкасније до 11,00 сати 13. јула 1995. године, уколико не дођу на састанак или не прихвата наш позив на исељење, наставиће се са извођењем б/д". Заштићена зона Сребреница налазила се у зони одговорности Дринског корпуса, а са овог подручја је 12. и 13. јула 1995. године присилно пресељено више хиљада бошњака, углавном жена, деце и старих.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац Јавног тужилаштва за ратне злочине.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 15. маја 2026. године пресуду Кж1 По2 8/25 којом је одбило као неосновану жалбу јавног тужиоца и потврдило првостепену пресуду.
Супротно ставу јавног тужиоца за ратне злочине изнетом у изјављеној жалби, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд правилно поступио када је окр. Живановића ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, с обзиром да није доказано да је окривљени извршио наведено кривично дело. До оваквог закључка првостепени суд је дошао правилном оценом изведених доказа, цењених и појединачно и у међусобној повезаности, као у склопу одбране оптуженог, приликом чега је, за све своје чињенично правне закључке, дао довољно јасне и аргуметноване разлоге, које прихвата и овај суд.
Према правилном ставу првостепеног суда, јавно тужилаштво током трајања овог кривичног поступка, није суду доставило било који доказ на основу којег би се могло утврдити да је у периоду од почетка рата на подручју БиХ 1992. године до 11. јула 1995. године било присилног пресељавања муслиманског цивилног становништа са подручја Сребренице, нити доказа да је окр. Живановић у овом периоду предузимао било које радње којима је учествовао у присилном расељавању цивилног становништа Сребренице, нити су такве радње оптуженог описане у оптужном акту. Првостепени суд је правилно поступио када није прихватио став јавног тужиоца за ратне злочине да је окр. Живановић стварно и фактички командовао Дринским корпусом до примопредаје дужности дана 13. јула 1995. године, па су стога неосновани жалбени наводи да је суд погрешно ценио исказе сведока у делу када наводи да је окривљени био само формални командант Дринског корпуса, јер су такви искази у супротности са материјалним доказима, војним прописима, као и са чињеницом да сведоци одбране по својој функцији нису ни били у обавези да реферишу непосредно каманданту Дринског корпуса или да им непосредно командант Дринског корпуса издаје наређења.
Имајући у виду да је првостепени суд, на основу изведених доказа несумњиво утврдио да ниједан од задатака које је оптужени, као командант Дринског корпуса, издао потчињеним јединицима није био усмерен на присилно пресељавање цивилног становништа муслиманско-бошњачке националности из заштићене зоне Сребреница, већ су то искључиво борбени задаци којима се наређују, пре свега одбрамбена дејства и, у циљу ослобођења наведених територија, дејствовање према оружаним снагама супростављене стране у сукобу-Армије БиХ. С тим у вези без утицаја су жалбени наводи да кривично дело, које је окривљеном стављено на терет, постоји и када је постојала само наредба и да је самим потписивањем наредби окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет, без обзира да ли је наступила последица.
24. април 2026. године
ЈОВАН НОВАКОВИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 8/18 од 13. маја 2025. године окр. Јован Новаковић је због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 3 године.
Окривљени Јован Новаковић је оглашен кривим што је за време оружаног сукоба, у тадашњој Републици БиХ, вођеног између припадника оружаних страна српске, хрватске и бошњачке националности, као командир одељења Моштанице Територијалне одбране (ТО) Братунац, кршећи правила међународног права, дана 10. маја 1992. године присилно раселио муслиманско становништво из села Суха тако што је у јутарњим сатима, обучен у војну СМБ униформу, наоружан пушком заједно са групом наоружаних припадника чете Моштанице ТО Братунац и другим наоружаним припадницима ТО Братунац, опколили а потом и напали село Суха, већински насељено бошњачким становништвом, при чему је током напада Јован Новаковић наређивао бошњачким цивилима да изађу из својих кућа, па је тако заједно са другим припадницима ТО, Јован Новаковић учествовао у извођењу из кућа око 300 цивила несрба, мештана села Суха, жена, деце, мушкараца и старијих лица, сви незаконито изведени из својих кућа, док су истовремено наоружани припадници ТО мегафоном позивали мушкарце који су се скривали у шуми да се предају под претњом да ће бити убијени и да ће њихове супруге и деца које су претходно истерали их кућа бити убијени, након чега су се војницима предали сведок М-21 и ИК, СК, АК, МК, МИК, МКА, сведок М-20 са супругом и децом, сведок М-18, ВА, а Јован Новаковић у циљу да пронађе сво цивилно становништво села Суха, под претњом да ће их убити, као и чланове њихове родбине, наредио сведоцима М-16 (ког је претходно истерао из своје куће), АК и МК, да пронађу и доведу остале чланове своје родбине, што су ови и учинили и након тога се вратили у село где су наоружани припадници ТО скупили заточене мештане у центру села, а сам Јован Новаковић из склоништа у којем су се крили пронашао и истерао старија лица ЗА и његову супругу, ЏХ, ШХ, ХК и његову супругу, на који начин је незаконито истерано око 300 цивила мештана села испред куће ШК у селу Суха, па је Јован Новаковић затеченим цивилима запретио да не покушавају да побегну, те им наредио да стану у колону и крену, те су тако у колони уз пратњу наоружаних припадника ТО Братунац и оптуженог Новаковића, прво крећући се сеоским путем сишли на магистрални пут за Братунац и путем стигли на фудбалски стадион Братунац где су наоружани војници чували цивиле села Суха и друге цивиле доведене из других места до касних поподневних сати истог дана, док нису дошли аутобуси, када су жене, старија лица и деца натерана да уђу у аутобусе којим су депортовани у правцу Кладња, а војно способни мушкарци спроведени у ОШ „Вук Караџић" чиме је око 300 мештана села Суха протиправно и без императивне војне потребе присилно расељено из својих домова.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Бранилац окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 27. марта 2026. године пресуду Кж1 По2 1/26 којом је одбило као неосновану жалбу браниоца окривљеног и потврдило првостепену пресуду.
По налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, правилно је првостепени суд о свим чињеницама важним за доношење пресуде дао довољне, јасне и аргументоване разлоге, који у погледу одлучних чињеница не садрже никакве противречености нити нејасноће. Такође, правилно је првостепени суд одбрану окривљеног, која се своди на тврдње да је мислио да мештани Сухе иду према стадиону како би потписали лојалност, након чега ће се вратити својим кућама и да није знао да ће становништво бити расељено, јер да је знао у томе не би учествовао, детаљно анализирао, наводећи у образложењу ожалбене пресуде недоследности и контрадикторности у одбрани окривљеног, које управо доказују супротно, дајући јасне, детаљне и за овај суд потпуно прихватљиве разлоге, како у погледу оцене одбране окривљеног тако и у погледу оцене исказа сведока и изведених материјалних доказа, о чему је првостепени суд дао детаљну анализу, а коју оцену као правилну прихвата и другостепени суд. Првостепени суд је на несумњив начин утврдио да је окривљени као командир Одељења интервентног вода Другог пешадијског батаљона Моштаница ТО Братунац, заједно са групом наоружаних припадника ТО Братунац извршили напад и расељавање цивила - муслиманског становништва села Суха које није учествовало у непријатељствима, а који имају статус заштићеног лица, те предузео наведне радње које представљају кршење правила међународног хуманитарног права. Наиме, и по оцени овог Суда правилно је првостепени суд из изведених доказа нашао да принудно премештање цивила муслиманског становништва нису оправдавали разлози безбедности нити императивни војни разлози. Ово стога што по правилном налажењу првостепеног суда у селу Суха није било борби, већ напад српских оружаних снага, при чему становници Суха нису представљали било какву претњу, па принудно премештање у сваком случају није могло бити алтернатива да се становништву не пружи било која врста помоћи ради останка, имајући у виду да је српска страна у сукобу контролисала ову област, док чињеница коју окривљени у својој одбрани наводи да је постојала опасност од других „опасних" српских паравојних јединица, по правилној оцени провстепеног суда не оправдава напред наведено поступање.
По оцени Апелационог суда правилно је првостепени суд приликом избора, врсте и висини кривичне санкције ценио све околности које су од значаја да кривична санкција буде правилно одабрана, а њена висина правилно одмерена, па је правилно од олакшавајућих оконости ценио породичне прилике окривљеног, да се ради о лицу које раније није осуђивано, његово здравствено стање и коректно држање пред судом, док отежвајуће околности на страни окривљеног није нашао. Ценећи напред наведене олакшавајуће околности а у одсуству отежавајућих околности, првостепени суд је наведеним олакшавајућим околностима правилно дао значај особито олакшавајућих, имајући у виду бројност истих а посебно здравствено стање окривљеног, правилно налазећи да има места ублажавању казне, те је окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 3 године. Насупрот жалбеним наводима браниоца окривљеног, ефективна казна затвора, у наведеном трајању, сразмерна је тежини извршеног кривичног дела, степену кривичне одговорности окривљеног, околностима под којима је кривично дело учињено, степену повређивања или ублажавања заштићених добара и насталим последицама, при чему је наведена казна нужна мера кривично-правне заштите којом ће се у потпуности остварити сврха кажњавања.
