Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Архива

25. април 2019. године
МИЛАН КРАСИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 626/14 од 10. јуна 2016. године, између осталог, окр. Милан Красић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114, став 1. тачка 3. КЗ. Представник породице оштећених је ради остваривања свог имовинско – правног захтева упућен на парницу.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду. 

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 22. маја 2018. године донео је пресуду Кж1 1188/17 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Милана Красића због извршења кривичног дела тешко убиство, у саизвршилаштву, из члана 114, став 1, тачка 3. КЗ осудио на казну затвора у трајању од 14 година.   Оштећени су ради остваривања свог имовинско – правног захтева упућени на парницу. (Напомена: против ове пресуде дозвољена је жалба суду у трећем степену). 

Претходна пресуда Апелационог суда којом је окр. Милан Красић, такође, био оглашен кривим и осуђен била је укинута од стране већа овог суда које је одлучивало у трећем степену и наложено је да се поново саслушају вештаци балистичке и хемијске струке, а по ком налогу је и поступљено.

По налажењу Апелационог суда, након свестране анализе свих изведених доказа током првостепеног кривичног поступка, те након оцене изведених доказа на претресу пред овим судом, Апелациони суд је нашао да је несумњиво доказано да је окр. Красић, а по претходном договору са НН лицима са умишљајем лишио живота Ивана Перовића  и довео у опасност живот оштећеног Ђ.С.

Апелациони суд је утврдио шта је претходило критичном догађају  од 22. октобра 2011. године, чињеницу да је окр. Красић био један од вођа навијачке групе „Алкатраз“, а пок. Иван Перовић био припадник навијачке групе „Забрањени“. Такође, несумњиво је утврђено да је пок. Перовић заједно са оштећеним Ђ.С. и још двојицом младића видевши припаднике навијачке групе „Алкатраз“ на сплаву „Б“ из страха кренули да се враћају кући. На раскрсници код Фонтане приближио им се аутомобил марке „Ауди“ у којем се налазило најмање четворо лица од којих је, а што је несумњиво утврђено један био окр. Милан Красић, који је седео на месту сувозача и обратио се оштећенима, након чега су он и НН лице које се налазило иза њега отворили ватру из пиштоља и том приликом лишили живота Ивана Перовића и телесно повредили Ђ.С. и тиме довели у опасност животе више лица, будући да су се у непосредној близини налазила још два лица, чиме је иззвршио кривично дело тешко убиство. 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Бранилац окривљеног.

ТРЕЋЕСТЕПЕНА ОДЛУКА

Веће Апелационог суда у Београду, које је одлучивало у трећем степену, је, након одржаног претреса, 20. марта 2019. године донело пресуду Кж3 22/18 којом је преиначило другостепену пресуду и окр. Милана Красића ослободило од оптужбе да је извршио кривично дело тешко убиство, у саизвршилаштву, из члана 114, став 1, тачка 3. КЗ.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Београду окр. Милану Красићу је стављено на терет да је 22. октобра 2011. године у Београду, по претходном договору заједно са НН лицима, лишио живота Ивана Перовића и довео у опасност живот Ђорђа Станојевића, тако што је из аутомобила којим је управљало НН лице, кроз сувозачев отворен прозор најпре упитао оштећене који су се ту налазили, заједно са Д.Р. и Ј.К, „Шта радите?“, након чега се потом отворило и задње стакло прозора иза сувозача, где су седела два НН лица, након чега се окр. Красић са места сувозача и НН лице које се налазило на седишту иза њега, отворили ватру из НН ватрених оружја и испалили више пројектила, којом приликом су погођени Иван Перовић и Ђорђе Станојевић, који су задобили повреде, и то Иван Перовић тешку и по живот опасну повреду, која се и поред брзе и адекватне хирушке интевенције завршила смртним исходом на Ургентном центру, док је оштећени Ђорђе Станојевић задобио прострелину леве потколенице са улазном раном са задње спољашње и изалазном са задње унутрашње стране и доње трећине потколенице.

Веће које је одлучивало у трећем степену не прихвата закључак другостепеног суда, већ налази да нема доказа да је између окривљених постојао ранији договор, јер у том случају свако од њих је требало да има одређену улогу и радњу којом би допринео извршењу кривичног дела, а једино што је утврђено је да се окривљени са сувозачевог седишта обратио оштећенима речима „Шта радите?“, а што не може бити допринос извршењу кривичног дела. Нелогично је да ако је постојао план, да се окривљени обратио наведеним речима њима четворици и да он од свих у колима сам себе излаже могућем препознавању од стране сведока и оштећених јер су сви они били у непосредној близини кола са друге стране. У току поступка је и из исказа сведока доказано да Красић никада раније није имао сукобе са њима, нити се познавао са њима, а посебно се те вечери није сукобљавао са њима. Такође, сведоци су навели да нису приметили да их је неко пратио кад су изашли из кафане. Ово посебно јер је другостепеном пресудом потврђена ослобађајућа пресуда првостепеног суда у односу на окр. Марка Исаковића и Владимира Маљковића, па самим тим ниво сумње у односу на окр. Красића и постојање договора између окривљених је, по оцени већа које је одлучивало у трећем степену, смањен, при чему ни из исказа саслушаних сведока и вештака пред другостепеним судом нису потврђене чињенице за које је овај окривљени оптужен, а нема других доказа да се окр. Красић претходно договорио са НН лицима да изврше кривично дело тешко убиство. Дакле, свака сумња да је окр. Красић извршио кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву је остала на нивоу индиција, а како суд доноси пресуду само на основу чињеница у чију је извесност уверен, то је веће Апелационог суда које је одлучивало у трећем степену применом начела in dubio pro reo, окривљеног ослободило од оптужбе за извршење овог кривичног дела. 


 

12. април 2019. године
ВЛАДИМИР РАНКОВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Основног суда у Ваљеву К. бр.96/14 од 26. априла 2018. године окр. Владимир Ранковић је због извршења кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259, став 4. у вези са чланом 251, став 3. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 1 године. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу.    

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Основни јавни тужилац у Ваљеву и бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 25. марта 2019. године донео је пресуду Кж1 1152/18 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Владимира Ранковића ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело тешко дело против здравља људи из члана 259, став 4. у вези са чланом 251, став 3. КЗ. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу. 

Оптужницом Основног јавног тужиоца у Ваљеву окр. Владимиру Ранковићу је стављено на терет да је 30. септембра 2009. године, поступајући у својству лекара – педијатра, на Дечијем одељењу ЗЦ „Ваљево“, при пружању лекарске помоћи малолетној оштећеној Теодори Јовановић, очигледно несавесно поступао и тиме проузроковао погоршање здравственог стања код оштећене, на тај начин што је исту по пријему у одељење, а након што је иста претходно прегледана у Дому здравља од стране ординирајућег лекара и потом упућена на Дечије одељење ЗЦ „Ваљево“, ради прегледа од стране лекара специјалиста и процене о евентуалном болничком лечењу, приликом дијагностичке процедуре осим физикалног прегледа, није спровео ни једну другу дијагностичку процедуру, иако је, имајући у виду клиничку слику малолетне оштећене Теодоре која је на Дечије одељење ЗЦ „Ваљево“ примљена у стању малаксалности, са боловима у трбуху и повраћањем, због којих симптома је од стране лекара Дома здравља „Ваљево“ и упућена у болницу, било неопходно да изврши основну анализу крвне слике на основу које би био у могућности да примети повећање броја леукоцита у крви оштећене, те тако одступио од опште прихваћене лекарске праксе, и присутан бол у трбуху, као и повраћање код малолетне Теодоре, пропустио да схвати као озбиљан знак болести и потребом за даљом опсервацијом оштећене, већ је након обављеног физикалног преглада закључио да нема потребе за хоспитализацију малолетне Теодоре, и исту је уз преписану терапију у виду оралне рехидрације отпустио на кућно лечење, те је потом због оваквог поступања окривљеног у раним јутарњим часовима 1. октобра 2009. године дошло до погоршања здравственог стања малолетне оштећене, која је одмах поново од стране  својих родитеља довезена на дечије одељење ЗЦ „Ваљево“ и потом је након неуспеле реанимације истог дана преминула.

По налажењу Апелационог суда, имајући у виду чињеницу да је клиничка слика код покојне малолетне Теодоре Јовановић била атипична тако да лекар специјалиста педијатар није могао у датом тренутку да посумња да се ради о ретком обољењу, урођеној аномалији црева због које је дошло до смртног исхода, те да је и урадио лабораторијске анализе приликом првог прегледа, повишени број леукоцита није специфичан знак за ову врсту обољења, тим пре што је и пре леталног исхода број леукоцита био у границама референтних вредности, затим је приликом прегледа оштећене доминатна симптоматологија није била изразити бол у трбуху, повраћање зеленог или крвавог садржаја, појава крви у столици, што би карактерисало акутни волувус, због кога је наступила смрт оштећене, већ је супротно томе, клиничким прегледом оштећене утврђено да током прегледа трбух није био напет и болно осетљив што би могло указивати да се ради о акутном хирушком обољењу абдомена, то је нађено да током поступка није доказано да је окривљени при пружању лекарске помоћи малолетној оштећеној очигледно несавесно поступао и тиме проузроковао погоршање здравственог стања код оштећене, а након тога и смрт, али је олако држао да таква последица неће наступити или да ће исту моћи спречити. 

Полазећи од обележја кривичног дела које се окривљеном ставља на терет односно чињенице да је током поступка неопходно да се утврди да ли је лекар у конкретном случају поступао у складу са правилима медицинске науке и медицинске струке или се пак његова делатност може означити као очигледно несавесна у смислу ове инкриминације, то код напред изнетог, а како је остала сумња у погледу чињенице да је окривљени критичном приликом очигледно несавесно поступао имајући у виду налазе и мишљења вештака Мединског факултета у Београду и Новом Саду који су навели да у његовом поступању није било пропуста, да је из обдукционог записника утврђено да је основни узрок смрти комплетан волвулус танких црева праћен масивним интралуминалним крварењем, што је последица ретке урођене аномалије малротације црева, да је смртни исход настао као примарна последица веома тешке и асимптоматске аномалије, то је Апелациони суд, у недостатку доказа, окривљеног ослбодио од оптужбе да је извршио кривично дело тешко дело против здравља људи.


 

12. април 2019. године
СТАНИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ И ДР

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 732/12 од 30. децембра 2016. године због извршења кривичног дела убиство из члана 47, став 1. КЗ РС (од чега окр. Вуксановић у помагању) окр. Станислав Јовановић је осуђен на казну затвора у трајању од 8 година, док је окр. Срђан Вуксановић осуђен на казну затвора у трајању од 5 година. Оштећена се ради остваривања свог имовинско-правног захтева упућује на парницу.

Окривљени Станислав Јовановић је оглашен кривим што је 25. августа 2000. године, у Београду, лишио живота Владимира Сретеновића у чему му је помогао окр. Срђан Вуксановић тако што су ови окривљени након сазнања да се у Солунској улици налази оштећени, кога су тражили, јер је окр. Јовановићу и Васиљевићу дуговао новац, дошли до наведене улице, где је након телефонског разговора дошао и окр. Васиљевић, и након што су угледали оштећеног, који је видевши их почео да бежи, потрчали су за њим, при чему су окривљени у рукама држали пиштоље, те су оштећеног убзро сустигли, тако што је прво окр. Вуксановић сустигао оштећеног и ударио га пиштољем у пределу главе од ког ударца се оштећени нашао у неком од погнутих положаја тела, на који начин је оштећеном онемогућено даље бекство када је притрчао и окр. Васиљевић и шутнуо га, након чега је оштећеном пришао окр. Јовановић и прислонивши уста цеви пиштоља испалио пројектил у главу оштећеног наневши му смртоносну повреду услед којег је наступила смрт оштећеног.

Такође, првостепеном пресудом окр. Дејан Васиљевић је ослобођен од оптужбе да је извршио 25. августа 2000. године, у Београду, кривично дело убиство у помагању из члана 113. КЗ.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окр. Станислав Јовановић и његови браниоци, као и браниоци окр. Срђана Вуксановића.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 14. марта 2019. године донео је пресуду Кж1 1140/17 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелационог суда, када је у питању окр. Дејан Васиљевић, правилно је првостепени суд нашао да је окр. Васиљевић непосредно пре догађаја дошао на Дорћол до Солунске улице где се налазио пок. Сретеновић, а након што му је окр. Јовановић саопштиио у њиховом телефонском разговору да се Сретеновић ту налази с обзиром на то да му је оштећени дуговао новац који је избегавао да му врати. Том приликом, окр. Васиљевић са собом није понео никакво оружје већ је заједно са окр. Јовановићем и Васиљевићем потрчао за покојним оштећеним, који је угледавши их, одмах почео да бежи. Окривљени Вуксановић је том приликом први сустигао оштећеног, ударио га пиштољем по глави од ког ударца се покојни оштећени нашао у неком од погнутих положаја тела, те док се оштећени налази у том положају окр. Васиљевић га је шутнуо ногом и прескочио, у ком делу се окр. Јовановић у својој одбрани изјашњавао, с тим што је суд имао у виду да окр. Васиљевић није негирао да је имао контакт са оштећеним, осим што је навео да је контакт био руком с тим што није могао прецизно да се изјасни.

Дакле, из свих доказа изведених током поступка, суд је током поступка несумњиво утврдио да је оштећеном онемогућено даље бекство већ након предузете радње окр. Вуксановића, јер се он након ударца пиштољем у леви заушни предео, нашао на земљи, након чега га ногом удара окр. Васиљевић, па сагласно томе, није доказано да је он својом радњом онемогућио бекство оштећеном, односно на тај начин створио услове окр. Јовановићу да изврши кривично дело. Стога је правилно првостепени суд нашао да нема доказа ни да је умишљај окр. Васиљевића био усмерен да помогне окр. Јовановићу на лишење живота пок. Сретеновића имајући у виду да је окр. Васиљевић дошао на лице места одвојено од окр. Јовановића и Вуксановића, с тим што са собом није понео никакво оружје подобно да неког лише слободе, док из одбране окр. Јовановића, који је описао њихов телефонски разговор, произлази да окр. Васиљевић није журио да се сретне са оштећеним већ је у истом разговору рекао да иде кући да руча предлажући окр. Јовановићу да он сврати код њега па да иду заједно. Имајући у виду напред наведено правилно је првостепени суд нашао да током поступка није доказано да је окр. Васиљевић извршио кривично дело убиство у помагању.


 

12. април 2019. године
НЕНАД ЋИРИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 371/17 од 9. новембра 2018. године окр. Ненад Ћирић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и екплозивних материја из члана 348, став 4. КЗ, те је одузет пиштољ и 6 метака.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Београду окр. Ненаду Ћирићу је стављено на терет да је 10. јула 2016. године на шеталишту на Новом Београду, неовлашћено носио ватрено оружје и муницију, на тај начин што је носио за појасом један пиштољ са 6 метака, који је, након што је примећен од стране полицијских службеника интервентног тима ИЈ “92“ , почео да се трчећим кораком удаљава са лица места, нокон чега су му издали наредбу „Стој полиција“ на коју се оглушио, па је извадио предметни пиштољ, и држећи пиштољ у десној руци утрчао на сплав, прошао кроз централни део сплава и приликом изласка у леви део баште десном руком предметни пиштољ одбацио у реку Саву која је од стране полицијских службеника ронилачког тима Жандармерије пронађен, а за које није имао овлашћење надлежног органа за ношење оружја и муниције.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 2. априла 2019. године пресуду Кж1 143/19 којом је одбио као неосновану жалбу Вишег јавног тужиоца у Београду и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелацоног суда, правилно је првостепени суд ослободио од оптужбе окривљеног налазећи да након спроведеног кривичног поступка није на несумњив начин утврђено да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет.

Наиме, првостепени суд је прихватио одбрану окривљеног коју је дао током поступка, у којој је доследно у два наврата објашњавао на који се начин критичног дана одвијао догађај и његов сусрет са припадницима интервентне бригаде. Првостепени суд анализирајући изјаве испитаних сведока о томе да је окривљени критичном приликом код себе имао пиштољ који је нађен од стране ронилачке јединице жандармерије на речном дну у околини сплава, исте није прихватио, налазећи да су искази пре свега у супротности са одбраном окривљеног и сведочењу М.Т, а при томе такви искази нису поткрепљени ни налазом и мишљењем ДНК Центра за генетику, нити са исказом судског вештака који је испитан на главном претресу. Наиме, из обављеног вештачења је утврђено да се ни један парцијални или утврђени ДНК профил из биолошких трагова са три достављена бриса не поклапа, нити садржи утврђени ДНК профил утврђеног неспорног узорка окривљеног, већ су пронађени ДНК профили НН. лица који потичу са сва три достављена бриса. Истовремено првостепени суд је ценио и да су искази испитаних сведока понаособ, нејасни и неубедљиви, противуречни сами за себе и у међусобној несагласности у погледу битних детаља критичног догађаја и детаља из њихових описаних опажања.

Имајући у виду јасне аргументоване разлоге првостепеног суда, а да Јавни тужилац у поднетој жалби не наводи ни једну чињеницу која није била цењена у току поступка, већ на другачији начин врши оцену изведених доказа Апелациони суд је жалбу одбио као неосновану.


 

 

 
Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)