Архива

Пресудом Вишег суда у Београду К 367/22 од 3. новембра 2023. године окр. Павле Стоиљковић је због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 2. у вези са чланом 289. став 1. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 5 година, те му је изречена мера безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 2 године. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парнични поступак.

 

Окривљени Павле Стоиљковић је оглашен кривим што је 2. октобра 2021. године, око 6,44 часова, на коловозу Устаничке улице у Београду, као учесник у саобраћају на путевима, не придржавајући се саобраћајних прописа, управљајући аутомобилом под дејством алкохола у крви од 1,63 промила угрозио јавни саобраћај и довео у опасност живот и тело оштећеног Марка Стоиљковића и оштећене Ксеније Јовановић, услед чега је наступила њихова смрт, при чему су му способности значаја свог дела, као и могућности управљања поступцима биле смањене, али не и битно, због стања тешке алкохолисаности, тако што је управљао возилом под дејством алкохола у крви од 1,63 промила, крећући се из правца улице Војислава Илића према Булевару краља Александра, Устаничком улицом, брзином од око 109 километара на час, на путу у насељу где је брзина кретања ограничена на 50 километара на час, не прилагодивши брзину кретања свог возила особинама и стању пута, видљивости и атмосферским приликама и другим саобраћајним условима, тако да возило може благовремено да заустави пред сваком препреком коју под датим околностима може да види, па је доласком до наведене раскрснице где постоји физички одвојене саобраћајне траке за саобраћај  возила у оба смера, са разделним острвом и са прилазним коловозом окретнице градског аутобуса, ударио у ивичњак и излетео са коловоза и своје саобраћајне траке, а затим је предњим десним делом возила ударио у метални електрични стуб, након чега се заротирао и десном задњом страном возила ударио у бетонски зид са жардињером, након чега се возило зауставило на коловозу у Устаничкој улици, услед чега је код оштећених дошло до бројних повреда, па је њихова смрт у директној узрочно-последичној вези насталим са тешким телесним повредама задобијеним у путничком аутомобилу, у саобраћајној незгоди.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 26. фебруара 2024. године донео је пресуду Кж1 91/24 којом је, усвајањем жалби, преиначио првостепену пресуду само у погледу одлуке о казни, и окр. Павла Стоиљковића због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 2. у вези са чланом 289. став 1. КЗ осудио на казну затвора у трајању од 4 године и 8 месеци. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена.

 

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о казни, првостепени суд је правилно приликом доношења одлуке о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном као олакшавајуће околности ценио то да је окривљени неосуђивано лице, његово коректно држање пред судом, личне прилике и то његово здравствено стање, те да је лично погођен јер је био у добрим односима са оштећенима, посебно са Марком Стоиљковићем који му је брат од стрица, да је кривично дело извршио у стању смањене урачунљивости до степена битног, али не и битно и да је релативно млад човек, а као отежавајућу околност чињеницу да је прекршајно кажњаван за прекршај из области саобраћаја. Међутим, основано је жалбом бранилаца окривљеног указано да је првостепени суд погрешно као отежавајућу околност на страни окривљеног утврдио и самим тим ценио чињеницу да се критичном приликом налазио у стању алкохолисаности. Стога је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о казни и окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 4 године и 8 месеци налазећи да ће се истом у потпуности остварити сврха кажњавања.

Пресудом Другог основног суда у Београду К 1541/21 од 20. марта 2023. године због извршења кривичног дела тешка дела против опште сигурности из члана 288, став 1. у вези члана 278, став 1. КЗ (од чега окр. Симоновић и Михаиловић, у саучесништву, подстрекавањем) окр. Драгољуб Симоновић је осуђен на казну затвора у трајању од 5 година, окр. Владимир Михаиловић је осуђен на казну затвора у трајању од 4 године, а окр. Александар Маринковић је осуђен на казну затвора у трајању од 4 године и 6 месеци, док је окр. Игор Новаковић због извршења, у саучесништву, кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278. став 1. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 3 године и 6 месеци. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу.

Окривљени Драгољуб Симоновић је оглашен кривим што је, крајем септембра или почетком октобра 2018. године, у ресторану у Београду, подстрекао окр. Владимира Михаиловића да као саучесник изврши кривично дело изазивање опште опасности, на тај начин што је у једном тренутку током прославе повео разговор са окр. Михаиловићем према коме је гајио поверење, па је током разговора од њега затражио помоћ и услугу да пронађе неко лице од поверења како би у виду опомене запалило аутомобил оштећеном, предочавајући окр. Михаиловићу чињеницу да са оштећеним има проблем и сукоб, где окр. Симоновић у том моменту није прецизирао о ком лицу се ради, али је изричито појаснио и навео окр. Михаиловића где се налази кућа оштећеног, објашњавајући му да је потребно да се запали аутомобил који је паркиран у гаражи, рекавши му да ће за ту услугу дати новац месец и по дана по обављеном послу када се ситуација смири, при чему је окр. Михаиловић био свестан друштвеног положаја и позиције коју има окр. Симоновић, где је он рачунао са тим да он њему нешто може помоћи у његовом животу и животу његове породице, приде је био свестан да је од његовог утицаја могао зависити посао његове супруге која ради у ГО Гроцка, чиме је створио одлуку код окр. Михаиловића да пристане да му пружи помоћ и да у својству посебног подстрекача изврши означено кривично дело.

Окривљени Владимир Михаиловић је оглашен кривим што је, почетком децембра месеца 2018. године у Врчину, окр. Игора Новаковића истог подстрекао да као саучесник изврши кривично дело изазивање опште опасности подстрекавањем, тако што му је док су разговарали, знајући да овај познаје много људи у Врчину, предочио да за њега има посао и да му је потребна његова услуга да му пронађе „човека од поверења“, објашњавајући му да је потребно да се опомене оштећени, тако што би неко лице које окр. Новаковић пронађе запалило аутомобил у кући, чиме је као посредни подстрекач, користећи њихов ранији познанички однос створио одлуку код окр. Новаковића, да он након овог њиховог поверљивог разговора, пронађе лице за обављање наведеног посла ангажујући окр. Маринковића, који је за паљење аутомобила од окр. Новаковића затражио новац, а коју чињеницу је потом после пар дана окр. Новаковић пренео окр. Михаиловићу, рекавши му да је лице које је пронашао спремно да запали аутомобил и да за ту услугу тражи новац, на шта је окр. Михаиловић пристао.

Окривљени Игор Новаковић је оглашен кривим што је негде око 5. или 6. децембра 2018. године подстрекао Александра Маринковића да изврши кривично дело изазивања опште опасности, на тај начин што је разговарао са окр. Маринковићем и питао га да ли је заинтересован да му он отпише дуг који има према њему уколико обави неки посао за њега, па пошто је то окр. Маринковићу била примамљива понуда пристао је на то да чује о чему се ради, те му је окр. Новаковић рекао да је потребно да запали један ауто који се налази у гаражи, детаљно му појашњавајући локацију на којој се налази тај аутомобил, спрам којих пружаних одредница се окр. Маринковић лако одредио, чиме је створио одлуку код њега да изврши то кривично дело јер му је окр. Новаковић рекао да ће га поред отписа дуга, по обављеном послу, частити са још новца.

Окривљени Александар Маринковић, коме се суди у одсуству, дана 12. децембра 2018. године, са осуђеном Бојаном Шијацки Цветковић у односу на коју је поступак правноснажно окончан, општеопасном радњом изазивајући опасност за живот и тело и то оштећених Милана Јовановића и Јеле Дељанин, и то тако што га је осуђена Шијацки Цветовић возилом довезла до близине места догађаја,  изашао из возила са ранцем у руци у коме су се налазили цигла и флаша са бензином – молотовљев коктел упућујући се ка гаражи међусобно спојеном са кућом оштећеног Милана Јовановића у којој се налазило паркирано путничко моторно возило и то на начин да је доласком до исте узео циглу из ранца и истом разбио прозор улазних врата гараже, уједно из ранца извадио стаклену флашу у коју је претходно сипао моторни бензин, где је преко грлића флаше ставио крпу коју је пре тога полио тим бензином, затим је преко крпе грлића флаше ставио чеп од флаше, да би потом крпу запалио отвореним пламеном упаљача, услед чега се пламен распламсао, па је тако флашу убацио у унутрашњост предњег дела гараже, по чијем поду се пролио бензин који је поспешивач горења и чија испарења у контакту са отвореним пламеном створеним паљењем и горењем крпе разбуктала пожар који је најпре захватио унутрашњост гараже и аутомобил који се налазио у гаражи, затим су се пламен и врели продукти сагоревања, чији је производ сагоревања смртно опасан гас угљен моноксид, неконтролисано раширили из гараже на повезани стамбени објекат у наставку гараже, захватајући приземни део и спратни део објекта када су се у истом налазили  оштећени Милан Јовановић, који је спавао и оштећена Јела Дељанин, коју су у раним јутарњим часовима пробудили звуци пуцња, ломљаве стакла и шиштања, где је она устала и видела да је дошло до избијања пожара након чега је одјурила да пробуди свог супруга који је почео да се гуши од нагутаног дима и чада око себе, па су они успели да се избаве од пламена који је на и у стамбеном објекту и гаражи уз објекат, те покућство оштећених причинио имовинску штету који прелази износ од 4.000.000,оо динара.

Јавни тужилац Другог основног јавног тужилаштва у Београду, окр. Драгољуб  Симоновић и његови браниоци, браниоци окр. Владимира Михаиловића, Игора Новаковића  и Александра Маринковића.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 9. априла 2024. године пресуду Кж1 1178/23 којом је, делимичним усвајањем жалби, преиначио првостепену пресуду и кривично-правне радње окривљених правно квалификовао и то окр. Драгољуба Симоновића и Владимира Михаиловића као кривично дело изазивање опште опасности подстрекавањем из члана 278. став 1. КЗ, а окр. Александра Маринковића као кривично дело изазивање опште опасности из члана 278. став 1. КЗ, те окр. Драгољуба Симоновића осудио на казну затвора у трајању од 4 године и на новчану казну у износу од 100.000,00 динара, окр. Владимира Михаиловића на казну затвора у трајању од 3 године и на новчану казну у износу од 100.000,00 динара, окр. Игора Новаковића на казну затвора у трајању од 2 године и 6 месеци и окр. Александра Маринковића на казну затвора у трајању од 4 године и на новчану казну у износу од 100.000,00 динара. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена.

По налажењу Апелационог суда основано се жалбама браниоца окр. Симоновића, Михаиловића и  Маринковића побија првостепена пресуда због повреде кривичног закона тако што се истиче да током поступка није утврђено да је услед извршеног дела наступила штета великих размера, те да је првостепени суд повредио кривични закон када је наведене окривљене огласио кривим за кривично дело тешко дело против опште сигурности. Наиме, првостепени суд је након обављених вештачења правилно утврдио да укупна висина штете која је настала на и у стамбеном објекту, гаражи уз објекат, те покућству оштећених прелази износ преко 4.000.000,00 динара, па се основано жалбама бранилаца наведених окривљених побија првостепена пресуда у погледу правне квалификације кривичног дела за које су ови окривљени оглашени кривим јер према правном схватању усвојеној на седници кривичног одељења Врховног суда Србије 17. априла 2006. године „штета великих размера“ код неодређених вредности као обележја неких кривичних дела у Кривичном законику, у конкретном случају кривичног дела тешко дело против опште сигурности, постоји када вредност прелази износ од 6.000.000,00 динара, а што овде није случај. Због тога је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у погледу правне квалификације кривичног дела за које су првостепеном пресудом оглашени кривим, тако што је кривично-правне радње наведених окривљених квалификовао као кривично дело изазивање опште опасности и то у односу на окр. Симоновића и Михаиловића подстрекавањем, док је у односу на окр. Новаковића правна квалификација остала неизмењена.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности на страни окр. Симоновића ценио његове личне и породичне прилике, да се ради о породичном човеку, те да раније није осуђиван, док је од отежавајућих околности ценио да је као подстрекач, саучесник у извршењу кривичног дела остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, да је кривично дело извршио из ниских побуда јер је као јавни функционер, председник општине Гроцка који је не само дужан да трпи критике на рачун вршења своје функције, већ и да покаже висок степен толеранције на исте одлучио да, користећи свој положај и утицај, предузме недозвољене радње, а све у цињу опомене оштећеног Милана Јовановића да престане да се бави истраживањем његовог рада на позицији председника општине.

У односу на окр. Михаиловића првостепени суд је правилно ценио чињеницу да је у питању породичан човек, да је својим признањем значајно допринео утврђивању чињеничног стања, док је од отежавајућих околности ценио чињеницу да је остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, да је кривично дело учинио из ниских побуда и да је захтев окр. Симоновића прихватио из користољубља, да би тиме обезбедио бољи статус своје супруге.

У односу на окр. Новаковића првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности ценио чињеницу да се ради о неосуђиваном лицу, да је признањем извршења кривичног дела значајно допринео утврђивању чињеничног стања и да се ради о породичном човеку, док је од отежавајућих околности ценио да је кривично дело учинио из користољубља, да је својим делом остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра и да током поступка није изразио жаљење и кајање због извршеног кривичног дела.

У односу на окр. Маринковића правилно је првостепени суд ценио чињеницу да је окривљени својим признањем допринео утврђивању чињеничног стања, док је од отежавајућих околности ценио његову вишеструку осуђиваност, те да је извршењем кривичног дела остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, као и да је кривично дело извршио из ниских побуда.

Међутим, по оцени Апелационог суда, основано се жалбама бранилаца наведених окривљених оспорава правилност одлуке о висини казне имајући пре свега у виду да је Апелациони суд извршио преквалификацију са тежег на блаже дело у односу на окр. Симоновића, Михаиловића и Маринковића, а што свакако, оправдава одмеравање блаже казне. Осим тога, првостепени суд у односу на окр. Михаиловића, Новаковића и Маринковића није у довољној мери ценио чињеницу да су у претходном поступку признали извршење кривичног дела чиме су значајно допринели утврђивању чињеничног стања у овом кривичном поступку, док је у односу на окр. Симоновића пропустио да цени његову старосну доб, а у односу на Маринковића није ценио породичне прилике, које околности су од значаја код одмеравања казне. У односу на окр. Новаковића првостепени суд је пропустио и да цени као олакшавајућу околност и то да је способност окривљеног да схвати значај свог дела и да управља поступцима била смањена.

Имајући у виду све наведено, то је Апелациони суд преиначио казне окривљенима налазећи да су исте сразмерне тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљених.

Пресудом Вишег суда у Београду К 388/17 од 26. октобра 2023. године окр. Ален Ракочевић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело изнуда из члана 214 став 3 КЗ. 

 

Оптужниоцом Јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду окр. Алену Ракочевићу је стављено на терет да је у периоду од краја априла до 24. маја 2017. године у Београду, у намери да себи прибави противправну имовинску корист, силом и претљом принудио оштећене М.Ј. и С.Ј. да му на штету своје имовине предају износ од 23.ооо,оо евра, на тај начин што је искористио околност да је сада пок. М.Ј. својој супрузи, оштећеној М.Ј. на самрти у априлу 2016. године рекао да дугује окривљеном износ од 20.000,оо евра и да ће давањем аутомобила марке „Мерцедес“ дуг према окривљеном бити отплаћен, па је тако син М.Ј, С.Ј, одвезао наведено возило код окривљеног, да би месец дана након смрти М.Ј. окривљени почетком јуна 2016. године дошао до породичне куће Ј. у Београду и том приликом вршио притисак на М. да му спреми износ од 4.000,оо евра за 15 дана јер му њен покојни супруг толико дугује, а С. у кафе објекту претио да ће његовом деди по оцу поломити руке и ноге, да зна где његова баба по оцу и мајка иду у продавницу, куда се крећу и да ће им почупати косу, да зна када деца С. тече и тетке иду у школу, када се враћају и да ће их сачекати, као и да ће му течу пребити и запалити аутомобил ако му породично не врате аутомобил, а уколико га пријаве полицији да ће послати некога да им запали фирму, па због претњи упућених њеном сину С,  М. је након неколико дана окривљеном предала износ од 4.000,оо евра, затим је почетком септембра окривљени дошао код М. у канцеларију где јој је саопштио да поседује признаницу на износ од 50.000,оо евра коју је наводно потписао њен покојни супруг, викао на оштећену да се не прави луда и претио јој да зна где се она и њена породица крећу, да ће њеном сину поломити руке и ноге, да ће запалити фирму, да ће сачекати раднике испред фабрике, да би након тога контактирао С. упорно инсистирајући да дође сам код њега, па када је С. дошао оштећеном је саопштио да му његов покојни отац дугује још 30.000,оо евра и присилио га да му у дворишту његове куће потпише признаницу по којој лично дугује износ од 30.000,оо евра на име наводног дуга његовог покојног оца, тако што је одбијајући С. предлог да дође у фирму или код њега кући да се о томе договори са С. бабом, дедом и мајком, ухватио С. за леву руку и рекао му да остави мобилни телефон и крене ка свом ауту, да узме личну карту, те све време стајао поред С. и то код возачевих врата тако да С. иста није могао да затвори и побегне, па је С. узео из аута личну карту и вратио се са окривљеним до дворишта и с обзиром на то да је био у великом страху да ће му се нешто десити јер никога није било ни у кући ни на улици да му помогне, а имајући у виду несразмерни однос физичке снаге оштећеног и окривљеног потписао је ову признаницу, те је окривљени настављајући да тражи наведени износ оштећенима константно упућивао претње услед чега су били у страху за своје и животе своје породице због чега је оштећена М. под претњама пристала да непостојећи дуг од 30.000,оо евра исплаћује окривљеном у ратама и то сваког 30-тог у месецу износ од по 3.000,оо евра почев од 30. октобра 2016. године, па је тако наредна три месеца окривљеном исплаћивала наведене износе за које окривљени није хтео да потпише признанице, на који начин је оштећена окривљеном предала новац у укупном износу од 9.000,00 евра, а када га је у јануару 2017. године оштећена замолила да јануарску и фебруарску рату окривљеном исплати крајем фебруара због очеве смрти почео је да прети да ће јој почупати косу, да зна где јој се син креће и да ће му поломити руке и ноге, да се не прави луда и да га не пријављује полицији јер он има своје људе у полицији, са претњама је наставио у фебруару 2017. године када је оштећеној наредио да у року од 15 дана спреми износ од 30.000,00 евра услед чега се оштећена због страха за себе и своју породице преселила из своје породичне куће у кућу свог свекра и свекрве, да би окривљени у два наврата крајем фебруара 2017. године позивао зета оштећене и захтевао да пренесе оштећеној да му је познато да њихова фирма добро послује јер је видео М. како подиже новац са банкомата, након чега је оштећена пријавила догађај полицији 22. фебруара  2017. године, а када је окривљени контактирао оштећену средином маја пристала је да му преда износ од 10.000,оо евра, да би, приликом примопредаје наведеног новца, дана 24. маја 2017. године, у  породичној кући оштећених Ј, окривљени био ухапшен. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 9. априла 2024. године донео је пресуду Кж1 59/24 којом је одбио као неосновану жалбу Тужилаштва и потврдио првостепену пресуду. 

 

По налажењу Апелационог суда,  правилно је првостепени суд поступио када је окривљеног ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело изнуде с обзиром на до да није доказано да је окривљени извршио ово кривично дело. Наиме, правилно је првостепени суд поступио када је прихватио одбрану окривљеног као јасну и детаљну, те потврђену осталим изведеним доказима, а пре свега исказима сведока који су потврдили да је дуг постојао, да није било претњи од стране оркивљеног према оштећенима, те да је више сведока потврдило да се оштећени нису из страха преселили из куће у којој су живели, већ због хипотеке под којима је кућа била. При оцени исказа сведока, првостепени суд је имао у виду и чињеницу да исти нису имали никакав интерес да потврђују одбрану окривљеног и да дају исказе какве су дали, посебно имајући у виду да је од осам испитаних сведока на главном претресу, три сведока родбина оштећених, а два су полицијски службеници, из којих разлога је првостепени суд правилно исказима сведока поклонио веру. Такође, Апелациони суд налази да је правилно првостепени суд дао оцену и о снимцима телефонских разговора између оштећене М.Ј. и окривљеног, те несумњиво утврдио да у разговорима ни један од саговорника не повисује тон, нити износи претње, нити било шта слично на рачун другог саговорника, при чему је разговор од 10. маја 2017. године инициран од стране окривљеног, док је све остале разговоре иницирала оштећена, па је нејасно зашто би то чинила уколико је била у страху од окривљеног, при чему је суд посебно имао у виду чињеницу да је разговор од 10. маја 2017. године настао три месеца након што је оштећена М. пријавила окривљеног, односно да три месеца ни на који начин окривљени није контактирао оштећене. 

 

Дакле, Апелациони суд налази да се изнетим жалбеним наводима Тужиоца не доводи у питање закључак првостепеног суда да постојање ниједног од битних елемената кривичног дела изнуда, онако како је то описано у оптужном акту Тужилаштва није доказано, односно, није доказана примена силе и претње од стране окривљеног оштећенима. 

Пресудом Вишег суда у Београду К 286/23 од 26. октобра 2023. године окр. Немања Милић је због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 10 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 13 година. 

 

Окривљени Немања Милић је оглашен кривим што је у току ноћи између 6. и 7. јула 2019. године, у изнајмљеном стану у којем је живео са оштећеном у Београду, лишио живота своју мајку, оштећену Станојку Милић, при чему су његове способности да схвати значај свог дела и могућности да управља својим поступцима биле смањене, али  не битно, коју је у временском периоду од почетка марта до краја јула месеца 2019. године злостављао, на тај начиин што јој је у току ноћи између 6. и 7. јула 2019. године рукама и ногама задао већи број удараца и ударао њеном главом о чврсту глатку површину, којом приликом је оштећена задобила тешке телесне повреде опасне по живот, а у временском периоду који је претходио критичном догађају почев од марта до јула 2019. године, након што је оштећена напустила дом за смештај одраслих и старијих у којем је боравила од новембра месеца 2018. године, у стану у коме је становао са мајком која је у том периоду била ограничено покретна, оштећену физички злостављао и у више наврата неутврђених дана истој нанео телесне повреде.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 25. марта 2024. године донео је пресуду Кж1 81/24 којом је, усвајањем жалбе Јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, преиначио првостепену пресуду само у делу одлуке о казни, и окр. Немању Милића због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 10 КЗ осудио на казну затвора у трајању од 20 година. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена. 

 

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, правилно је првостепени суд од олакшавајућих околности на страни окривљеног узео у обзир чињеницу да раније није осуђиван, да је дело извршио у стању смањене урачунљивости до степене битног, али не и битно, а од отежавајућих јачину повреде заштићеног добра, да је оштећена била полупокретна, болесна и веома стара, његово држање након учињеног кривичног дела, као и околности које се односе на личност учиниоца учињене психијатријским вештачењем. Међутим, основано се жалбом Тужиоца указује да је првостепени суд утврђеним олакшавајућим околностима дао већи значај него што заслужују, док није дао адекватан значај утврђеним отежавајућим околностима и није имао у виду да је оштећена била у потпуности зависна од окривљеног, као и бројност повреда које су на њој констатоване, а што скупа посматрано указује да казна затвора у трајању од 13 година не представља адекватну меру за постизање сврхе кажњавања. Код таквог стања ствари Апелациони суд налази да је окривљеном нужно изрећи казну затвора у дужем временском трајању, па је исти осуђен на казну затвора у трајању од 20 година, нашавши да је иста сразмерна друштвеној опасности извршеног кривичног дела и личности окривљеног као учиниоца и да је нужна за остваривањаа сврхе кажњавања. 

Пресудом Другог основног суда у Београду К 566/19 од 14. јула 2023. године због извршења кривичног дела тешка дела против опште сигурности из члана 288. став 1. у вези са чланом 278. став 1. КЗ,  окр. Горан Стакић је осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци, док је окр. Радан Петровић осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 2 месеца, те је због извршења кривичног дела изнуда из члана 214. члан 1. КЗ окр. Жељко Стакић осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 2 месеца. 

 

Окривљени Радан Петровић је оглашен кривим што је 22. новембра 2018. године пожаром изазвао опасност за тело људи и имовину већег обима, услед које радње је наступила имовинска штета великих размера, у чему га је у стању смањене урачунљивости (услед повишене емоционалне напетости и омамљености седативима), али небитно, подстрекао окр. Горан Стакић на тај начин што се окр. Горан Стакић претходно, током октобра месеца 2018. године, у више наврата виђао са окр. Раданом Петровићем, те од истог тражио да за њега учини услугу, односно да запали два аутомобила за шта би му отписао дуг у износу од 600,оо еура, те му је објаснио на коју адресу треба да оде и да су у питању два аутомобила која се налазе у дворишту у Јајинцима, објашњавајући Петровићу како да запали аутомобиле, а што је окр. Петровић пристао да учини, те је 21. новембра 2018. године отишао до бензинске пумпе где је купио 4 литре бензина и сипао их у пластичну флашу након чега се возилом довезао до непосредне близине дворишта оштећеног Слађане и Ивана Коматине, те је 22. новембра 2018. године ушао у довриште породичне куће оштећених, пришао путничком моторном возилу марке „Audi Q5“ власништво оштећене Слађане Коматине на коме је предње ветробранско стакло полио бензином који је понео са собом, а затим је упаљачем запалио новину коју је бацио на ветробранско стакло, након чега је на неутврђен начин изазвао пожар на задњем делу возила путничком аутомобила марке „BMW X3“, власништво Ивана Коматине, а затим се бежећи удаљио са места догађаја, те је због пожара изгорео предњи део возила марке „Audi Q5“, задњи део возила „BMW X3“ и оштећена је фасада куће оштећених, дрвене греде и цреп на надстрешници куће, у ком  тренутку су у кући били оштећени, као и њихово троје малолетне деце, услед чега је на возилима наступила тотална штета, па је услед овог дела наступила имовинска штета великих размера у укупном износу од 6.534.462,оо динара. 

 

Окривљени Жељко Стакић је оглашен кривим што је 21. марта 2019. године у Београду, у намери да себи прибави противправну имовинску корист, претњом принудио другог да нешто учини на штету своје имовине, на тај начин што је окр. Жељко Стакић претходно 20. марта 2019. године телефоном позвао оштећену Слађану Коматину чему је присуствовао Иван Коматина, и рекао јој да му дугује паре и да ће је звати сутра како би јој рекао где треба да дође, након чега је рекао:“Буде ли ми се нешто десило, прећиће ти на други ниво!“ и „Следећи пут бомба иде на кућу“, алудирајући на догађај од 12. марта када је у дворишту породичне куће оштећене бачена бомба, након чега је 21. марта 2019. године позвао оштећену, док се иста налазила у ПУ за град Београд, где је претходно пријавила претње, и питао је да ли може да му  набави новац до 10 часова, да јој исти донесе на пумпу, да дође сама, говорећи: „Нити ћу ја видети тебе, нити ћеш ти видети мене!“,  да би је након пар минута позвао и рекао јој да узме што више може новца, да га донесе у еврима, тражио од оштећене да се закуне у децу да ће доћи сама, да ако му да новац да више неће имати проблема, али ако га намести да ће се „ствари наставити“, након којег разговора је у просторијама ПУ за град Београд извршено обележавању новчаница у укупном износу од 1.200.оо евра које су стављене у коверту које је оштећена понела са собом и кренула ка пумпи, под пратњом полиције, те је оштећена паркирала возило па ју је окр. Жељко Стакић позвао на телефон и рекао да изађе из аутомобила, што је оштећена и учинила, након чега јој је говорио да то није она, те када га је оштећена убдила да јесте, путао ју је где је новац, тражио је да коверту стави у кесу, а када је на питање окривљеног колико је новца донела, оштећена рекла 1.200,оо евра, окривљени је почео да виче и да јој прети, након чега је прекинуо везу, те поново позвао оштећену и питао је за колико може да спреми 50.000,оо евра, те када је оштећена рекла да може за 3 дана, окривљени јој је рекао да их среми за 3 сата и да га назове за 3 минута, те је у следећем телефонском разговору рекао да ће ипак „да је проба“ за тих 1.2000,оо евра, а да ће остатак до 30.000,оо евра дати за 3 сата, а да новац који има од 1.200,оо евра баци код знака „Нис“ код хитне помоћи на ауто-путу, а што је оштећена учинила, након чега је окр.Жељко Стакић пришао месту где се налази новац и исти узео, када је ухапшен. 

 

Такође, првостепеном пресудом према окр. Горану Стакићу одбијена је оптужба да је 21. марта 2019. године извршио кривично дело изнуда у помагању. 

 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 4. марта  2024. године пресуду Кж1 1242/23 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

Решењем Вишег суда у Смедереву Кв 77/24 од 8. марта 2024. године продужен је притвор до 30 дана окр. Урошу Блажићу (због постојања разлога из члана 211. став 1. тачка 1, 3. и 4. Законика о кривичном поступку) који се налази у притвору од 5. маја 2023. године, окр. Радиши Блажићу (због постојања разлога из члана 211. став 1. тачка 3. и 4. Законика о кривичном поступку), који се налази у притвору од 10. маја 2023. године, окр. Горану Гавриловићу (због постојања разлога из члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку), који се налази у притвору од 24. маја 2023. године и окр. Борису Гавриловићу (због постојања разлога из члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку), који се налази у притвору од 9. јуна 2023. године.

Бранилац окр. Уроша Блажића.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 23. марта 2024. године донео је решење Кж2 736/24 којом је одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног Уроша Блажића и потврдио првостепено решење.

По налажењу Апелационог суда, у делу који се односи на окр. Уроша Блажића, како је овај окривљени основано сумњив да је предузимао бројне радње у циљу свог бекства и скривања од органа гоњења, како у току, тако и након извршења кривичног дела за које је основано сумњив, то све наведене околности, како то правилно закључује првостепени суд, у својој међусобној повезаности указују на опасност да ће се овај окривљени, уколико се нађе на слободи крити, односно дати у бекство и тако остати недоступан суду, због чега његово задржавање у притвору по том основу представља нужну и неопходну меру у циљу обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења овог кривичног поступка.

Надаље, имајући у виду да је окр. Урош Блажић приликом предузимања радњи за које је основано сумњив, а које су предузете у релативно кратком временском периоду и континуитету, према основаној сумњи испољио нарочиту упорност, истрајност, безобзирност, бруталност и одсуство сваке емпатије према оштећенима, остављајући их без икакве помоћи и напуштајући потпуно мирно лице места догађаја и испољавајући све време изузетно висок степен криминалне воље, то правилно првостепени суд закључује да исте у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на опасност да ће овај окривљени, у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се његово  задржавање у притвору и по овом основу показује као нужним.

Такође, по мишљењу Апелационог суда, правилно  је првостепени суд утврдио да су испуњени услови да се окр. Урош Блажић задржи у притвору и због узнемирења јавности имајући у виду да постоји основана сумња да је овај окривљени извршио кривично дело тешко убиство, те да су начин извршења и тежина последица довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка.

Пресудом Вишег суда у Београду К 671/18 од 13. јуна 2023. године окр. Предраг Ратковић је због извршења кривичног дела неовлашћено коришћење туђег возила из члана 213. став 2. КЗ у стицају са кривичним делом посебни случајеви фалсификовање исправе из члана 356. тачка 5. КЗ и, у саизвршилаштву, кривичног дела убиство из члана 113. КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 16 година и новчану казну у износу од 200.000,00 динара, док је окр. Стефан Благојевић због извршења, у саизвршилаштву, кривичног дела убиство из члана 113. КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 20 година (у коју казну му је урачуната раније утврђена правноснажна казна затвора у трајању од 6 година). Окривљени су обавезани да на име имовинско-правног захтева за накнаду материјалне штете оштећеној Т.М. исплате износ од 65.892,оо динара, док је за остваривање имовинско-правног захтева за накнаду нематеријалне штете ова оштећена, као и тражени имовинско-правни захтев малолетне оштећене Н.К, као и оштећени Д.Б. упућени на парницу.

 

Окривљени Предраг Ратковић је оглашен кривим што је: 

 

• у ноћи између 7/8. децембра 2015. године, без пристанка овлашћеног лица, обијањем користио туђе моторно возило марке „Голф“, тамно плаве металик боје, власништво Ж.К, на тај начин што је пришао возилу и употребом подесног предмета шрафцигера и механичке силе, поломио браву возачевих врата, а затим уз помоћ специјализованог алата за крађу возила исто стартовао и удаљио се са лица места, да би затим 9. децембра 2015. године у Милешевској улици у Београду, неовлашћено употребио прави знак – регистарску таблицу, те што је исту у ноћи 8/9. децембар 2015. године демонтирао са путничког возила марке „Голф“, власништво М.М. на тај начин што је пришао возилу док се исто налазило уредно паркирано у Београду и са истог демонтирао предњу и задњу регистарску таблицу возила, те је затим исте монтирао на возило марке „Голф 4“ тамно плаве металик боје, које је претходно обио на описани начин, након чега је управљао у јавном саобраћају наведеним возилом;

 

• дана 9. децембра 2015. године, у Милешевској улици у Београду, у саизвршилаштву, по претходном договору и остварујући захедничку одлуку, окр. Стефан Благојевић лишио живота сада пок. Владимира Бјелановића, а окр. Ратковић битно допринео извршењу кривичног дела, на тај начин што је, по претходном договору, тог дана изашао из куће и заједно са окр. Благојевићем се возилом на којем је он претходно заменио регистарске таблице, се довезао до Милешевске улице у Београду, те када су дошли до те Улице окр. Благојевић је изашао из возила у којем се налазио на месту сувозача и у непосредној близини чекао да изађе из зграде оштећени, те када је оштећени изашао из зграде у друштву своје ванбрачне супруге Т.М. и ушао у возило марке „Рено“ које је било уредно паркирано и у тренутку када је сео на место возача, а Т.М. на место сувозача, пришао предњој страни возила и држећи обема рукама које су биле испружене испред његовог тела ватреним оружјем кроз ветробранско стакло испалио два пројектила иако је видео да Т.М. седи на место сувозача, којом приликом је оштећеном Бјелановићу нанео повреду, које повреде су у тренутку наношења представљале лаку телесну повреду, након чега оштећени Бјелановић излази из возила и почиње да бежи Милешевској улици у правцу Каленић пијаце, а окр. Благојевић у том тренутку из НН ватреног оружја испаљује укупно 19 хитаца у правцу оштећеног, којом приликом оштећеном наноси повреде које су у свом скупном садејству представљале безусловну смртну повреду, а затим окр. Благојевић пролази између паркираних возила, прелази улицу и улази у возило на место сувозача, а у којем га је, по претходном договору, чекао окр. Ратковић и који га је претходно довезао и удаљавају се са лица места Милешевском улицом у смеру ка Црвеном крсту, возило паркирају у близини куће у којој је живео окр. Ратковић, а затим улазе у кућу, да би истог дана око 19 часова окр. Ратковић од стране полицијских службеника био лишен слободе након уласка у наведено возило.

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, окр. Стефан Благојевић и његови браниоци, као и бранилац окр. Предрага Ратковића.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 20.  фебруара 2024. године пресуду Кж1 1150/23 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

 

У образложењу пресуде Апелационог суда се, између осталог, наводи да је суд везано за претходни договор окривљених дао јасне и аргументоване разлоге. Наиме, Суд сматра да је постојање договора између окривљених да изврше заједничку одлуку и лише живота сада пок. Бјелановића сасвим очигледно из њиховог усклађеног и циљног поступања. Наиме, окр. Ратковић је у битном допринео извршењу овог кривичног дела по очигледном договору прво прибављајући на описани начин возило „Голф“, а затим таблице са другог „Голфа“, кратко време пре планираног и спроведеног извршења кривичног дела, а све ради њихове теже идентификације и прикривања трагова, те возећи овај „Голф“ са места извршења и са евидентном улогом да се возила „Голф“ на неки начин ослободи у току следеће ноћи, а у чему је био спречен благовременом интервенцијом полиције. Суд је ценио и чињеницу да је у поседу остала футрола ЦЗ 99 без каиша са чичак траком и дрикером, који је остао у сувозачевим вратима, као и црна јакна, као предмети који су, као и возило, употребљени приликом извршења кривичног дела. У подели улога, Благојевићу је припала улога егзекутора, а Ратковићу логистика. Када се имају у виду сви наведени докази, и по налажењу Апелациониог суда неспорно је утврђен претходни договор између окривљених.

 

Испитујући правилност првостепене пресуде у делу одлуке о казнама, Апелациони суд је мишљења да је правилно првостепени суд приликом одмеравања казне за оба окривљена од отежавајућих околности узео чињеницу да су раније осуђивани, док је од олакшавајућих околности на страни окривљених првостепени суд правилно на страни окр. Ратковића ценио његове породичне прилике, његово здравствено стање и здравствено стање члана његове породице, а од олакшавајућих оклности на страни окр. Благојевића да је у време извршења казне био млађе лице, да је имао 25 година. По налажењу Апелационог суда, правилно је првостепени суд нашао да су испуњени сви услови да се за кривично дело убиство изрекну максималне казне, због заједничких отежавајућих оклности и то: планирања, дуге припреме, безобзирности, немилосрдности и ликвидације на јавном месту, такорећи у ширем центру града, које је морало изазвати и узнемирење шире јавности. У склопу наведених олакшавајућих и отежавајућих околности правилно је првостепени суд, пре свега, окр. Предрага Ратковића осудио на јединствену казну затвора у трајању од 16 година и новчану казну у износу од 200.000,00 динара, а окр. Благојевића на јединствену казну затвора у трајању од 20 година (у коју казну му је урачуната раније утврђена правноснажна казна затвора у трајању од 6 година).

Пресудом Вишег суда у Београду К 333/22 од 9. фебруара 2023. године, због извршења, у саизвршилаштву, кривичног дела тешко убиство из члана 114, став 1, тачка 1. КЗ, окр. Мирослав Микић и Слободан Коврлија су осуђени на казне затвора у трајању од по 30 година, док је окр. Марко Ивковић осуђен на казну затвора у трајању од 20 година, те је према окривљенима изречена мера безбедности. 

 

Окривљени су оглашени кривим што су у ноћи између 21. и 22. септембра 2019. године на Кеју ослобођења бб у Београду – Земуну, у стању смањене урачунљивости, остварујући заједничку одлуку, у саизвршилаштву, лишили живота оштећеног Роберта Ромић на свиреп начин, на тај начин што су се окривљени нашли са оштећеним у Земуну и кренули заједно ка Земунском кеју, те су окривљени заједно и у континуитету ударали и шутирали оштећеног, па су се зауставили у једном шумарку у близини хотела „Југославија“, где је окр. Микић малтретирао оштећеног, па након што су сви заједно дошли до објекта „Grand casino Beograd“ окривљени су задали оштећеном велики број удараца у пределу главе и тела и то рукама, ногама и металном шипком, које ударце су окривљени наносили оштећеном у врменском трајању од два сата а које повреде су оштећеном причињавале патњу и бол, при чему су окривљени имали свест да оштећеном  наносе патњу, којом приликом је оштећени задобио тешке телесне повреде, након чега су бацили оштећеног у реку Дунав, а беживотно тело оштећеног је пронађено 27. септембра 2019. године, с тим што су могућности окр. Микића и Ивковића да схвате значај свог дела и да управљају својим поступцима биле смањене, али не и битно, а код окр. Коврлије биле смањене до степена битног, али не и битно. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, окр. Марко Ивковић и Мирослав Микић, те њихови браниоци, као и бранилац окр. Слободана Коврлије. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 20. фебруара 2024. године решењем Кж2 386/24 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепено решење.

По налажењу Апелационог суда првостепени суд је правилно одлучио да прикупљени докази у досадашњем току овог кривичног поступка дају довољно основа за закључак да постоји оправдана сумња да је окр. Урош Блажић извршио кривична дела која му се оптужницом стављају на терет, те како није утврдио да је у конкретном случају потребно боље разјашњење ствари да би се испитала основаност оптужбе нити да се истрага допуни, а при томе није нашао ни да постоје законски разлози које би могле да доведу до обуставе кривичног поступка, односно одбијање оптужбе, то је донео правилну одлуку када је потврдио наведену оптужницу о чему је у образложењу првостепеног решења дао јасне, детаљне и аргументоване разлоге.

У односу на став првостепеног суда да се огласи месно ненадлежним за поступање у односу на окр. Горана и Бориса Гавриловића Апелациони суд налази да је првостепени суд донео правилну одлуку у том делу, те да је за исту дао јасне, детаљне и исцрпне разлоге. У конкретном случају постоји оправдана сумња да је кривично дело које се ставља на терет овим окривљенима извршено на подручју Вишег суда у Крагујевцу. Надлежност вишег суда у првом степену кривице се опредељује прописаном казном имајући у виду да виши суд суди за кривична дела за које је као главна предвиђена казна затвора преко 10 година. У фази истраге вођен је јединствен поступак према свој четворици окривљених због чињенице да је окр. Урош Блажић, након извршења кривичних дела за које је оправдано сумњив од стране полицијских службеника, пронађен у помоћном објекту окр. Горана Гавриловића, који му је ујак, док му је окр. Борис Гавриловић брат од ујака, те да постоји основана сумња да се ради о лицима која су помогла учиниоцу после извршења кривичног дела. Међутим, имајући у виду садржину диспозитива предметне оптужнице у делу који се односи на окр. Горана и Бориса Гавриловића актуелно за вођење јединственог поступка не егзистира ни основ из Законика о кривичном поступку којим је прописано да се јединствени кривични поступак може спровести и у случају када је више лица окривљено за више кривичних дела, али само ако између извршених кривичних дела постоји међусобна веза и ако постоје докази. У конкретном случају чињеничним описом изреке оптужног акта обухваћени су оружје, муниција, минско-експлозивна средства која се ни на који начин не доводе у везу са окр. Урошем и Радишом Блажићем, односно између кривичних дела чије се извршење ставља на терет окр. Урошу и Радиши Блажићу и кривичног дела чије се извршење ставља на терет окр. Горану и  Борису Гавриловићу не постоји међусобна веза нити их повезују међусобни докази.

Апелациони суд у Београду, након одржаног рочишта, дана 19. фебруара 2024. године донео је решење Кж-Кре 6/24 од 19. фебруара 2024. године којим је, уважавањем жалбе лица чије се изручење захтева, укинуо првостепено решење и предмет упутио првостепеном суду на поновно одлучивање. Такође решењем Апелационог суда Кж–Кре 9/24 од 19. фебруара 2024. године одбијене су као неосноване жалбе лице чије се изручење захтева и потврђено је решење Вишег суда Кре 25/23 – Кв 70/24 од 10.  јануара 2024. године којем је према лицу Gnyot Andrey, који се налази у притвору од 30. октобра 2023. године, продужен притвор за још два месеца, а најдуже до извршења одлуке о изручењу и не дуже од годину дана од дана притварања. 

 

По налажењу Апелационог суда, основано се изјављеном жалбом првостепено решење побија због битних повреда одредаба кривичног поступка и истиче да првостепени суд за своју одлуку да су испуњене законске претпоставке за издавање правосудним органима Републике Белорусије лица Gnyot Andrey није дао јасне и аргументоване разлоге о чињеницама које су предмет доказивања, а исте су последица непотпуно утврђеног чињеничног стања и учињене битне повреде одредаба кривичног поступка. 

 

Наиме, одредбом члана 21. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима је прописано да ће истражни судија саслушати лице чије се изручење захтева о свим околностима битним за утврђивање постојања претпоставки за изручење, а нарочито о личним приликама, држављанству, односу према држави мољиљи и захтеву за изручење, те да саслушању присуствује јавни тужилац и бранилац који могу постављати питања, о чему се сачињава записник. 

 

Према стању у списима предмета, судија за претходни поступак је 30. октобра 2023. године саслушао лице чије се изручење захтева на околност издате међународне потернице која му је том приликом предочена. Надаље, из списа предмета се утврђује да је замолница Генералног тужилаштва Републике Белорусије од 15. новембра 2023. године, са екстрадиционом документацијом, првостепеном суду у копији достављена 1. децембра 2023. године, а у оригиналу 13.12.2023. године, те да лице Gnyot Andrey, након пријема  исте, није саслушан, а што је првостепени суд био у обавези да учини, без обзира на то што је лице претходно већ саслушано поводом издате потернице која му је предочена и на околност одређивања екстрадиционог притвора. 

 

Поводом ожалбеног решења Апелациони суд указује да, поред претпоставке за пружање међународне правне помоћи, суд мора да утврди и да ли су испуњене претпоставке за изручење и у конкретном случају да наведе јасне разлоге за закључивање да има довољно доказа да за основану сумњу да је лице чије се изручење тражи учинило кривично дело поводом којег се захтева изручење. Наиме, поред података које захтев за пружање међународне правне помоћи мора обавезно да садржи уз замолницу се мора приложити и документација и докази о постојању основане сумње. Следом изнетог, и првостепени суд је у образложењу своје првостепене одлуке морао да наведе те доказе. 

 

Основано се жалбом браниоца лица чије се изручење захтева указује да првостепено решење не садржи разлоге о претпоставци за изручење, односно да се из датих разлога првостепеног суда не види који докази поткрепљују основану сумњу да је лице чије се изручење захтева извршило кривично дело због којег се захтева његово изручење. Имајући у виду све наведено првостепено решење је укинуто и предмет је враћен првостепеном суду на поновно одлучивање. 

 

При томе, Апелациони суд је одлучујући по жалбама на решење о продужењу притвора нашао да је првостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге због чега налази да је према лицу Gnyot Andrey нужно применити притвор као најтежу меру за несметано вођење поступка одлучивању о захтеву за пружање међународне правне помоћи Републике Белорусије. Апелациони суд је имао у виду чињенице наведене у жалбама али је нашао да степен опасности од скривања и бекства су и даље таквог интензитета да се за сада притвор не може заменити другом, блажом мером. 

Пресудом Вишег суда у Панчеву К 53/21 од 4. новембра 2022. године окр. Предраг Јанковић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело изазивање опште опасности из члана 278, став 4. КЗ и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348, став 4. КЗ. Такође, ради заштите интереса опште безбедности, од окр. Предрага Јанковића одузет је пиштољ и наложено да се исти по правноснажности пресуде уништи. 

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, донео је 8. децембра 2023. године Кж1 1296/22 којом је, усвајањем жалбе Тужилаштва, преиначио првостепену пресуду и окр. Предрага Јанковића осудио на јединствену казну затвора у трајању од 3 године због извршења кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278, став 4. КЗ и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348, став 4. КЗ. Такође, окривљеном је изречена и мера безбедности одузимање пиштоља, као предмета који је употребљен за извршење кривичног дела, и наложено да се исти по правноснажности пресуде уништи.

(Напомена: против ове пресуде дозвољена је жалба у трећем степену) 

 

Окривљени Предраг Јанковић је оглашен кривим што је 4. октобра 2015. године у Панчеву, у стању битно смањене урачунљивости, под дејством алкохола од 2 промила, на сплаву, употребом ватреног оружја за који не поседује уредно издато одобрење надлежног органа за држање, као и за ношење, на месту где је окупљен већи број људи, изазвао опасност за тело људи, тако што је када су му пришли Д.Ч. и У.М, где се у близини налазио гост на сплаву Б.С, извадио пиштољ и држећи га у левој руци испалио један хитац из овог пиштоља, када су га сведоци оборили на под покушавајући да му отргну пиштољ, те је док се налазио на поду из овог пиштоља испалио још један хитац, када је на сплаву био већи број људи, услед чега су испаљени меци погодили оштећене Ј.Л. и М.Т, у пределу ногу, а који су задобили лаке телесне повреде. 

 

Правно оцењујући утврђено чињенично стање, а након отвореног претреса пред другостепеним судом, Апелациони суд је окривљеног огласио кривим због извршења кривичног дела изазивања опште опасности и недозвољена производња, држање, ношење и промет оружија и експлозивних материја јер се у његовим радњама стичу сви елементи, како објективни, тако и субјективни, наведених кривичних дела. 

 

Приликом одмеравања врсте и висине казне, Апелациони суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио његове породичне прилике, да се оштећени нису придружили кривичном гоњењу, нити су поставили имовинско-правни захтев за накнаду штете, као и протек времена, док је од отежавајућих околности имао у виду његову ранију осуђиваност за разноврсна кривична дела, као и чињеницу да је исказао већи степен упорности и безобзирности, испаљивањем два хица, при чему се на месту догађаја налазио велики број лица. Суд је имао у виду да је окривљени био смањено, али не у битној мери способан да схвати значај свог дела, али смањено у битној мери способан да управља својим поступцима, али наведена чињеница није од утицаја с обзиром на то да је окривљени сам себе довео у то стање. Имајући у виду све наведено Апелациони суд је окривљеног осудио на јединствену казну затвора у трајању од 3 године нашавши да је иста сразмерна степену кривице окривљеног и тежини извршених кривичних дела и као таква нужна и довољна да се према окривљеном у потпуности оствари сврха кажњавања, у оквиру опште сврхе кривичних санкција. 

Пресудом Вишег суда у Београду К 587/19 од 15. јула 2020. године због извршења продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ (од чега окр. Јовић помагањем) окр. Оливера Баста је осуђена на казну затвора у трајању од 2 године и 6 месеци, док је окр. Зарија Јовић осуђен на казну кућног затвора са електронским надзором у трајању од 9 месеци, те је одузета имовинска корист прибављена кривичним делом од привредних друштава.

 

Такође, првостепеном пресудом је одбијена оптужба према окр. Јадранки Старчевић, Ивани Ђукић и Жикици Пауновићу за извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. КЗ, те су окр. Ивана Ашанин, Зоран Крстић и Љубица Стојмировић ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ. 

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, донео је 12. децембра 2023. године пресуду Кж1 848/23 којом је, усвајањем жалби бранилаца окр. Јадранке Старчевић, Ивана Ђукића и Жикице Шауновића, преиначио првостепену пресуду и окр. Јадранку Старчевић, Ивана Ђукића и Жикицу Шаиновића ослободио од оптужбе да су извршили по једно кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у помагању из члана 234, став 3. КЗ. У преосталом делу, који се односи на наведене окривљене, као и на окр. Ивана Ашанина, Зорана Крстића и Љубицу Стојмировић, жалба Вишег јавног тужилаштва у Београду је одбијена и првостепена пресуда је потврђена. 

 

(Напомена: у односу на окр. Оливеру Басту и Зарију Јовића поступак је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда Кж1 617/21 од 12. маја 2022. године, док је у односу на окр. Стачевић, Ђукића, Шаиновића, Ашанина, Крстића и Стојмировића наведена пресуда била укинута у трећен степену и предмет враћен другостепеном суду на поновно одлучивање). 

 

Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду окривљенима је стављено на терет да су у периоду од 2005. године до 5. јула 2006. године, у Београду, помогли окр. Басти у извршењу продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица стављањем на располагање средстава извршења кривичног дела, и то окр. Старчевић у својству одговорног лица, власника и директора привредног друштва „Јадрас“ д.о.о. са седиштем у Београду, окр. Пауновић као одговорно лице у својству власника и директора привредног друштва „БГ Импекс“ д.о.о. са седиштем у Београду и окр. Ђукић као одговорно лице у својству власника и директора привредног друштва „Даком интернационал“ д.о.о. са седиштем у Београду, тако што су, да би се прикрила чињеница да се роба набавља само од привредног друштва „Стабакс“, чији је директор био супруг окр. Басте, који је знајући да ће се роба сигурно продати привредном друштву „НИС Југопетрол“ неосновано и вишеструко увећавао цене производа, окр. Старчевић, Ђукић и Пауновић ставили на располагање пословну документацију и рачуне својих привредних друштава како би се исти појављивали као добављачи пред привредним друштвом „НИС Југопотрол“, па је продаја робе само фиктивно спроведена преко њихових привредних друштава, а зарада остварена на име разлике од набавне цене и продајне цене у проценту од 95,86% прослеђена привредном друштву „Стабакс“, чиме су омогућили прибављање противправне имовинске користи за то привредно друштво у износу од 22.753.096,10 динара. 

 

Апелациони суд је, након одржаног претреса, утврдио да су окр. Старчевић, као власник и директор привредног друштва „Јадрас“ д.о.о, окр. Пауновић, као власник и директор привредног друштва „БГ Импекс“ д.о.о. и окр. Ђукић, као власник и директор привредног друштва „Даком интернационал“ д.о.о. у спорним поступцима јавних набавки које су се односиле на рекламни материјал помогли окр. Оливери Басти да искоришћавањем свог положаја прибави противправну имовинску корист привредном друштву „Стабакс“, које је било у власништву њеног покојног супруга, стављањем на располагање пословне документације и рачунара својих привредних друштава, како би се та привредна друштва појављивала као добављачи и прикрила чињеница да се роба набавља од привредног друштва „Стабакс“, као и да су везано за набавке крајем 2005. године и почетком 2006. године чланови комисије за набавке, коју су чинили Ашанин, Крстић и Стојмировић, потписана решења и сачињени извештаји о додељеном уговору, у којима је одређено које привредно друштво је изабрано за добављача, а које им је предавао окр. Зарије Јовић потписивали без провере да ли су поштоване одредбе Закона о јавним набавкама и да ли су изабране најповољније понуде. 

 

Међутим, имајући на уму да је судски вештак економско – финансијске струке навео да нема поуздане податке о квалитету и набавној цени спорне робе из увоза, као и да је у свом изјашњењу на главном претресу изјавио да је у налазу и мишљењу навео само разлику у цени остварену приликом промета између два правна лица, али да наведени износ умањују трошкови који прате пословање привредног друштва, то је Апелациони суд нашао да на основу изведених доказа се не може несумњиво утврдити колика је била вредност сваког појединачног посла, а самим тим, ни колика је остварена разлика између продајне и набавне цене, а која разлика представља прибављену противправну имовинску корист из сваког појединчаног посла, па није доказано да су окр. Старчевић, Ђукић и Пауновић својим радњама помогли Басти да прибави противправну имовинску корист привредном друштву „Стабакс“ у укупном износу од 22.753.096,10 динара, односно није доказано да се у њиховим радњама стичу обележја најтежег облика кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у помагању, код ког је квалификаторна околност висина прибављене противправне имовинске користи која прелази износ од 1.500.000,оо динара. Имајући на уму наведено, Апелациони суд је у складу са правилом in dubio pro reo (сумња у погледу чињеница од којих зависи постојање обележја кривичног дела суд ће решити у корист окривљеног) закључио да се у радњама окривљених стичу елементи основног облика кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица, а у односу на које је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења. 

 

Из истих разлога, по мишљењу Апелационог суда, није доказано ни да су окр. Ашанин, Кстић и Стојмировић, као чланови комисије за спровођење поступка јавних набавки мале вредности, невршењем своје дужности омогућили прибављање противправне имовинске користи привредном друштву „Стабакс“ у укупном износу од 22.753.096,10 динара, из чега произлази да није доказано ни да се у радњама ових окривљених стичу обележја тежег облика кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица, већ елементи основног облика овог кривичног дела, а у односу на које је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења.