Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Bo­ri­vo­je Živ­ko­vić,
su­di­ja Ape­la­ci­o­nog su­da u Be­o­gra­du
pred­sed­nik Gra­đan­skog ode­lje­nja za rad­ne spo­ro­ve

 

 

EVEN­TU­AL­NA MAK­SI­MA
U PAR­NIČ­NOM PO­STUP­KU

 

Ključ­ne re­či:          či­nje­ni­ce, do­ka­zi, no­vo­te, dis­po­zi­ci­ja, pre­klu­zi­ja, in­ter­ven­cij­sko dej­stvo pre­su­de, even­tu­al­na mak­si­ma, kri­vi­ca

 

Ne­ke uvod­ne na­po­me­ne

Či­nje­ni­ce i to ne sve već one ko­je su prav­no va­žne za pri­me­nu pra­va obra­zu­ju pre­mis­sae mi­nor do­njeg sud­skog si­lo­gi­zma. Reč je o me­ro­dav­nim či­nje­ni­ca­ma za od­lu­ku u kon­kret­noj par­nič­noj stva­ri. One kao ele­men­ti od­re­đe­nog do­ga­đa­ja u re­a­li­te­tu pred­sta­vlja­ju či­nje­nič­no sta­nje – sta­nje stva­ri. To su one činjenice ko­je čine sa­dr­žaj pret­po­stav­ke dis­po­zi­ci­je me­ro­dav­ne prav­ne nor­me.

To či­nje­nič­no sta­nje i ne mo­ra bi­ti pot­pun od­raz re­a­li­te­ta. Za­kon o par­nič­nom po­stup­ku za­sno­van je na for­mal­noj (pro­ce­snoj), a ne na ma­te­ri­jal­noj isti­ni[1]. Za od­lu­ku u kon­kret­noj par­nič­noj stva­ri do­volj­no je da se obra­zu­je či­nje­nič­na gra­đa po pra­vi­li­ma Za­ko­na a ne da se utvr­de i sve prav­no va­žne či­nje­ni­ce ko­je bi in to­to od­go­va­ra­le stvar­nom sta­nju. Ne­ka to­me ov­de po­slu­že dva raz­lo­ga:

- Dispozi­ci­ja kao is­klju­či­vo na­če­lo u obra­zo­va­nje či­nje­nič­ne gra­đe osim eh le­ge iz­u­zet­ka. Ona se ma­te­ri­ja­li­zu­je du­al­no kroz is­klju­či­vu du­žnost stra­na­ka na iz­no­še­nje či­nje­ni­ca (te­ret tvr­đe­nja) i pred­la­ga­nje do­ka­znih sred­sta­va (te­ret do­ka­zi­va­nja). To je ono što se u od­red­bi čl. 7. Za­ko­na is­ka­zu­je na­red­bom: da su stran­ke du­žne da iz­ne­su sve či­nje­ni­ce na ko­ji­ma za­sni­va­ju svo­je zah­te­ve i da pred­lo­že do­ka­ze ko­ji­ma se utvr­đu­ju te či­nje­ni­ce, ali i po­ka­zi­va­njem ono­ga što je na tu te­mu du­žnost su­da. U tom zna­če­nju i is­kaz iz sta­va 2 ove nor­me da će sud raz­mo­tri i utvr­di sa­mo one či­nje­ni­ce ko­je su stran­ke iz­ne­le i iz­ve­sti sa­mo do­ka­ze ko­je su stran­ke pred­lo­ži­le, ako za­ko­nom ni­je dru­ga­či­je pro­pi­sa­no. Reč je o ini­ci­ja­ti­vi stra­na­ka u po­gle­du obra­zo­va­nja ma­te­ri­ja­la ko­ji će do­ve­sti do odgovarajuće od­lu­ke u par­ni­ci.

To na­če­lo je du­al­no ubla­že­no. To­me u pri­log ovi raz­lo­zi:

- Za­dr­ža­na je is­tra­žna me­to­da kroz ovla­šće­nje su­da da po­sta­vlja­njem pi­ta­nja u to­ku ras­pra­ve uti­če na stran­ke da pru­že po­treb­na ob­ja­šnje­nja da bi se utvr­di­le či­nje­ni­ce od ko­jih za­vi­si od­lu­ka o osnovanosti zah­te­va-ar­gu­me­nat iz od­red­be čla­na 313. Za­ko­na. Ova nor­ma upu­ću­je na od­red­bu čl. 7. stav 2. ZPP ko­ja se od­no­si na obra­zo­va­nje či­nje­nič­ne gra­đe i s tim u ve­zi od­go­vor na pi­ta­nje ko­je je či­nje­ni­ce sud du­žan da uzme u ob­zir i ko­ja do­ka­zna sred­stva mo­že da upo­tre­bi. Sud na taj na­čin za­dr­ža­va va­žnu ulo­gu u obez­be­đe­nju da stran­ke upot­pu­ne iz­lo­že­ni či­nje­nič­ni ma­te­ri­jal iako je is­tra­žna me­to­da re­du­ko­va­na. Na to upu­ću­je od­red­ba čl. 313. ZPP. Pre­ma nje­nom sa­dr­ža­ju: Sud će po­sta­vlja­njem pi­ta­nja da se sta­ra da se u to­ku ras­pra­ve pru­že po­treb­na ob­ja­šnje­nja, da bi se utvr­di­le či­nje­ni­ce od ko­jih za­vi­si od­lu­ka o osno­va­no­sti zah­te­va (član 7. stav 2). Na taj na­čin ras­pra­vlja­nje o či­nje­ni­ca­ma ogra­ni­če­no je sa­mo na one za pri­me­nu pra­va va­žne či­nje­ni­ce, ali ne sve već sa­mo one ko­je su stran­ke uči­ni­le spor­nim. U tom smi­slu tre­ba shva­ti­ti i ve­zi­va­nje od­red­be čla­na 313. Za­ko­na za nje­go­vu od­red­bu čl. 7. stav 2.[2]

            Sud od­lu­ču­je ko­ji će se do­ka­zi iz­ve­sti ra­di utvr­đi­va­nja bit­nih či­nje­ni­ca pro­pi­su­je od­red­ba sta­va 2. čla­na 229. ZPP. Me­đu­tim, to ne zna­či da na taj na­čin on ima ovla­šće­nje da od­re­đu­je či­nje­nič­no sta­nje. Sud ne može od­bi­ti iz­vo­đe­nje od­re­đe­nog do­ka­za ako se u nje­go­vom od­su­stvu ne mo­že sa si­gur­no­šću utvr­di­ti bit­na či­nje­ni­ca.

- Pri­su­tan eh le­ge iz­u­ze­tak pro­pi­san je od­red­bom čl. 3. stav 3. Za­ko­na ka­da dis­po­zi­tiv­nu mak­si­mu za­me­nju­je ofi­ci­jel­na mak­si­ma i po­tvr­đu­je na­zna­če­no pra­vi­lo. [3]

Stran­ke mo­gu, ali i ne mo­ra­ju iz­lo­ži­ti sve prav­no va­žne či­nje­ni­ce i do­ka­ze. Sve za­vi­si od nji­ho­ve od­lu­ke. Nji­hov pa­si­vi­zam na tu te­mu ne­će bi­ti smet­nja su­du da do­ne­se od­lu­ku. Ne­će, jer će ta­da sud: pri­mar­no od­lu­či­ti na osno­vu po­nu­đe­ne či­nje­nič­ne gra­đe i re­zul­ta­ta na­sta­lih iz­vo­đe­njem pred­lo­že­nih do­ka­za če­mu ta­ko­đe prethodi po­treb­na do­ka­zna ini­ci­ja­ti­va. Za slu­čaj da od­re­đe­ne či­nje­ni­ce ni­su utvr­đe­ne pri­me­ni­će se pra­vi­lo o te­re­tu či­nje­nič­ne tvrd­nje i do­ka­za. Sud ne može pri­me­ni­ti ovo po ka­rak­te­ru do­pun­sko pra­vi­lo o te­re­tu do­ka­zi­va­nja bit­nih či­nje­ni­ca ka­da je stran­ka pred­lo­ži­la od­go­va­ra­ju­ći do­kaz na tu istu okol­nost, a sud od­bio nje­go­vo iz­vo­đe­nje. Ne može, jer mu to za­bra­nju­je od­red­ba sta­va 1. čla­na 231. ZPP ko­ja gla­si: Ako sud na osno­vu iz­ve­de­nih do­ka­za (član 8.) ne mo­že da sa si­gur­no­šću da utvr­di ne­ku či­nje­ni­cu, o po­sto­ja­nju či­nje­ni­ce pri­me­ni­će pra­vi­la o te­re­tu do­ka­zi­va­nja.

Ovo je hi­po­te­tič­ki is­kaz ti­pa: ako on­da i svo­jim sa­dr­ža­jem po­ka­zu­je da pra­vi­la o te­re­tu do­ka­zi­va­nja mo­gu bi­ti upo­tre­blji­va sa­mo on­da ako su pred­lo­že­ni do­ka­zi iz­ve­de­ni ali nji­ho­vi re­zul­ta­ti ni­su do­ve­li do to­ga da od­re­đe­na či­nje­ni­ca sa si­gur­no­šću bu­de utvr­đe­na. To pra­vi­lo je za­to ne­u­po­tre­blji­vo ako sud ima na ras­po­la­ga­nju od stra­na­ka pred­lo­že­ne, a ne iz­ve­de­ne do­ka­ze. Ne­u­po­tre­blji­vo i za­to što pre iz­vo­đe­nja to­ga do­ka­znog sred­stva sud i ne­ma sa­zna­nje do ko­jih će re­zul­ta­ta na taj na­čin do­ći.

Od­red­ba sta­va 1 čla­na 7. Za­ko­na ko­ji gla­si: Stran­ke su du­žne da iz­ne­su sve či­nje­ni­ce na ko­ji­ma za­sni­va­ju zah­te­ve i da pred­lo­že do­ka­ze ko­ji­ma se te či­nje­ni­ce utvr­đu­ju. Na­zna­če­na du­žnost stra­na­ka je u funk­ci­ji ras­po­de­le ulo­ga iz­me­đu su­da i stra­na­ka u obra­zo­va­nju či­nje­nič­ne gra­đe i da uka­že na prav­nu po­sle­di­cu za slu­čaj po­na­ša­nja stra­na­ka su­prot­noj toj du­žno­sti. U toj si­tu­a­ci­ji pri­me­ni­će se pra­vi­lo o te­re­tu či­nje­nič­ne tvrd­nje i do­ka­za za slu­čaj da na osno­vu re­zul­ta­ta iz­ve­de­nih do­ka­za upo­tre­bom pred­lo­že­nih i za tu na­me­nu od­go­va­ra­ju­ćih do­ka­znih sred­sta­va od­re­đe­na či­nje­ni­ca/e ni­je utvr­đe­na. Reč je o na­či­nu do­ka­zi­va­nja či­nje­ni­ce i s tim u ve­zi oba­ve­zi stran­ke na ko­joj le­ži taj te­ret da pri­lo­ži i pred­lo­ži do­ka­zna sred­stva či­jim će se iz­vo­đe­njem po­tvr­di­ti nje­no ne/po­sto­ja­nje. Od­go­vor na pi­ta­nje na ko­joj od stra­na­ka le­ži taj te­ret da­ju od­go­va­ra­ju­će za tu pri­li­ku me­ro­dav­ne ma­te­ri­jal­no prav­ne nor­me. U tom smi­slu se go­vo­ri o te­re­tu do­ka­zi­va­nja u su­bjek­tiv­nom smi­slu-du­žno­sti stran­ke da pred­lo­ži od­go­va­ra­ju­će/a do­ka­zno/a sred­stvo/a ko­ji će do­ve­sti do ra­zum­no pri­hva­tlji­ve ve­ro­vat­no­će tač­nost u po­gle­du (ne) po­sto­ja­nja od­re­đe­ne či­nje­nič­ne tvrd­nje. Za slu­čaj da osta­ne bez­u­spe­šan po­ku­šaj upo­tre­be od­go­va­ra­ju­ćeg do­ka­znog sred­stva na za­da­tu te­mu, ili da stran­ka na ko­joj je ovaj te­ret pro­pu­sti da upo­tre­bi od­go­va­ra­ju­će do­ka­zno sred­stvo (ni­je od prav­no vred­nog zna­ča­ja raz­log zbog ko­ga je to uči­ni­la i s tim u ve­zi da li je to uči­ni­la na­mer­no ili zbog ne­pa­žnje) pri­me­ni­će se pra­vi­lo o te­re­tu do­ka­zi­va­nja.

Na taj na­čin je na­če­lo utvr­đi­va­nja isti­ne za­me­nje­no pra­vil­nom o for­mal­noj isti­ni i na zakonu za­sno­va­noj od­lu­ci ko­ja je re­zul­tat su­đe­nja či­ji je atri­but pra­vič­no. Sva­koj stran­ci da­te su jed­na­ke mo­guć­no­sti sa sta­no­vi­šta ostvarivanja pra­va na pri­stup su­du u pro­ce­snom i ma­te­ri­jal­nom smi­slu, ali od nji­ho­vih ak­tiv­no­sti i prav­ne ve­šti­ne da bla­go­vre­me­no iz­ne­su sve va­žne či­nje­ni­ce i upo­tre­be od­go­va­ra­ju­ća do­ka­zna sred­sta­va za­vi­si i nji­hov uspeh u in soncreto par­ni­ci.

Sve to ne spre­ča­va pra­vo na pri­stup su­du ni­ti se na taj na­čin one­mo­gu­ća­va stran­ka­ma da ras­pra­vlja­ju u svo­joj stva­ri. One, sa sta­no­vi­šta pra­vi­la po­stup­ka, tu mo­guć­nost stvar­no ima­ju. Na ovaj na­čin je sa­mo sankci­o­ni­sa­no pa­siv­no po­na­ša­nje stra­na­ka u po­stup­ku i ni­šta vi­še od to­ga. Ni­ko stran­ka­ma ne bra­ni da na vre­me iz­ne­su sve prav­no vred­ne či­nje­ni­ce za od­lu­ku i pri­lo­že i pred­lo­že od­go­va­ra­ju­ća do­ka­zna sred­stva. Me­đu­tim, one to mo­ra­ju uči­ni­ti na vre­me ili oprav­da­ti pri­su­stvo iz­vi­nja­va­ju­ćih raz­lo­ga za na­zna­če­ni pro­pust i uslov­nu pre­klu­zi­ju s tim u ve­zi.

 

Du­žnost stra­na­ka i ulo­ga su­da

Prethodno je na­zna­če­no da je iz­no­še­nje či­nje­nič­nog ma­te­ri­ja­la i pred­la­ga­nje do­ka­znih sred­sta­va osim iz­u­zet­ka iz čl. 3. Za­ko­na is­klju­či­vo u ru­ka­ma stra­na­ka. Ta­ko je eh le­ge iz­vr­še­na ras­po­de­la ulo­ga na ovu te­mu. Na­gla­sak je sta­vljen na zna­ča­ju na­če­la stra­nač­ke dis­po­zici­je i ulo­ge stra­na­ka u for­mi­ra­nju ma­te­ri­ja­la ko­ji tre­ba da po­slu­ži kao osnov za do­no­še­nje sud­ske od­lu­ke o osno­va­no­sti tu­žbe­nog zah­te­va.

Ta ulo­ga se ostva­ru­je već na po­čet­ku par­nič­nog po­stup­ka. Ta­ko tu­žba po­red od­re­đe­nog zah­te­va u po­gle­du glav­ne stva­ri i spo­red­nih tra­že­nja mo­ra da sa­dr­ži či­nje­ni­ce na ko­ji­ma tu­ži­lac za­sni­va zah­tev i do­ka­ze ko­ji­ma se utvr­đu­ju ove či­nje­ni­ce-ar­gu­me­nat iz od­red­be čl. 192. stav 1. Za­ko­na. Mu­ta­tis mu­tan­dis isto va­ži i za od­go­vor na tu­žbu. Na to pod­se­ća od­red­ba sta­va 2 čl. 298. Za­ko­na ko­ja gla­si: Ako tu­že­ni ospo­ra­va tu­žbe­ni zah­tev, od­go­vor na tu­žbu mo­ra da sa­dr­ži i či­nje­ni­ce na ko­ji­ma tu­že­ni za­sni­va svo­je na­vo­de i do­ka­ze ko­ji­ma se utvr­đu­ju te či­nje­ni­ce.

U oba slu­ča­ja upo­tre­blja­va se reč, mo­ra". To je na­red­ba upu­će­na sva­koj od stra­na­ka da već u svo­me ini­ci­jal­nom pod­ne­sku na­ve­du či­nje­ni­ce na ko­ji­ma za­sni­va svoj tu­žbe­ni zah­tev od­no­sno iz­la­že od­bra­nu, ali i da ozna­če do­ka­zna sred­stva či­jim će se iz­vo­đe­njem te či­nje­ni­ce utvr­di­ti. Ova na­red­ba je re­la­ti­vi­zi­ra­na, jer Za­kon ne sa­dr­ži nor­mu ko­ja bi sank­ci­o­ni­sa­la pro­pust stran­ke/a da već u na­zna­če­nim ini­ci­jal­nim ak­ti­ma na­ve­du bez ostat­ka či­nje­nič­ni ma­te­ri­jal i pred­lo­že, od­no­sno pri­lo­že od­go­va­ra­ju­ća do­ka­zna sred­stva. Stran­ke to mo­gu uči­ni­ti i na­knad­no i to:

- bez ogra­ni­če­nja na pri­prem­nom ro­či­štu, a ako se ono ne odr­ža­va na pr­vom ro­či­štu za glav­nu ras­pra­vu;

- mo­gu i ka­sni­je ali ta­da uz is­pu­nje­ni za­kon­ski uslov.

S ob­zi­rom na sa­dr­žaj tu­žbe i od­go­vo­ra na tu­žbu već se ta­da obra­zu­je od­re­đe­no či­nje­nič­no sta­nje. Ono mo­že bi­ti pot­pu­no ili ne­pot­pu­no, a u po­gle­du svo­ga sa­dr­ža­ja sa sta­no­vi­šta stra­nač­kih na­vo­da pro­tiv­reč­no ili sa­gla­sno u ce­li­ni ili de­lom. Ta­ko mo­gu na­sta­ti dve raz­li­či­te si­tu­a­ci­je.

Pred­sed­nik ve­ća mo­že u to­ku pri­pre­ma­nja glav­ne ras­pra­ve, po­sle pri­je­ma od­go­vo­ra na tu­žbu, da do­ne­se pre­su­du ako utvr­di da me­đu stran­ka­ma ni­su spor­ne či­nje­ni­ce i da ne po­sto­je dru­ge smet­nje za do­no­še­nje od­lu­ke[4]. Ra­tio le­gis ovog re­še­nja je po­sto­ja­nje me­đu stran­ka­ma u ce­li­ni ne­spor­nog a za od­lu­ku do­volj­nog či­nje­nič­nog sta­nja va­žnog za pri­me­nu ma­te­ri­jal­nog pra­va ko­je ta­da či­ni su­vi­šnim odr­ža­va­nje ras­pra­ve. To­me u pri­log ne­ka po­slu­ži kao raz­log iz­o­sta­nak po­tre­be za pred­me­tom ras­pra­vlja­nja uz ku­mu­la­tiv­no is­pu­njen uslov sa­dr­žan u završnom frag­men­tu sta­va 2 čl. 291. Za­ko­na: da ne po­sto­je dru­ge smet­nje za do­no­še­nje od­lu­ke. Ta­da se sa sta­no­vi­šta či­nje­nič­nog sta­nja do­no­si po ka­rak­te­ru ne­spor­na pre­su­da a od­lu­či­va­nje su­da je sve­de­no na pri­me­nu ma­te­ri­jal­nog pra­va, po­što je me­đu stran­ka­ma to is­klju­či­vo spor­no.

            U toj si­tu­aci­ji ne­spor­no či­nje­nič­no sta­nje obra­zu­je pre­mis­sae mi­nor do­njeg sud­skog si­lo­gi­zma

            Mo­gu­ća su još če­ti­ri slu­ča­ja ka­da će sud do­ne­ti od­lu­ku u me­ri­tu­mu u od­su­stvu ras­pra­ve o či­nje­nič­nim pi­ta­nji­ma:

To su:

- pri­zna­nje tu­žbe­nog zah­te­va - pre­su­da na osno­vu pri­zna­nja (čl. 348);

- od­ri­ca­nje od tu­žbe­nog zah­te­va - pre­su­da na osno­vu od­ri­ca­nja (čl. 349) ;

- pre­su­da zbog iz­o­stan­ka pod uslo­vi­ma iz od­red­be čl. 351. Za­ko­na;

- pre­su­da zbog pro­pu­šta­nja pod uslo­vi­ma iz od­red­be čl. 350. Za­ko­na (do­volj­no je da je iz­o­stao od­go­vor na tu­žbu pa su ta­ko neo­spo­re­ne či­nje­ni­ce iz tu­žbe ko­je uz to ni­su u suprotnosti sa do­ka­zi­ma ko­je je tu­ži­lac pod­neo ili sa či­nje­ni­ca­ma ko­je su op­šte po­zna­te) .

 

Či­nje­ni­ce ko­je ula­ze u do­nju pre­mi­su sud­skog si­lo­gi­zma

U od­su­stvu na­zna­če­nog dej­stva dis­po­zi­ci­je i kon­tum­na­ci­je ko­je do­vo­de do me­ri­tor­nog okon­ča­nja po­stup­ka na­sta­je si­tu­a­ci­ja ka­da su na­zna­če­ni ini­ci­jal­ni ak­ti obe stran­ke po­ka­za­li da je me­đu nji­ma spor­no či­nje­nič­no sta­nje. Ta­da sud sa stran­ka­ma ras­pra­vlja na tu te­mu. To se či­ni već na pri­prem­nom ro­či­štu (od­no­sno na pr­vom ro­či­štu za ras­pra­vu ako ono ni­je odr­ža­no). Na jed­nom od tih ro­či­šta se ras­pra­vlja o či­nje­nič­nim tvrd­nja­ma stra­na­ka na ko­ji­ma one za­sni­va­ju i ko­ji­ma obra­zla­žu svo­je pred­lo­ge i zah­te­ve-ar­gu­me­nat iz od­red­be čl. 207. Za­ko­na. Sud ta­da ni­je pa­si­van po­sma­trač već ima ak­tiv­nu ulo­gu u raz­dva­ja­nju spor­nih od ne­spor­nih či­nje­ni­ca. Re­zul­tat ras­pra­vlja­nja tre­ba da do­ve­de do se­lek­ci­je či­nje­nič­nog sta­nja sa sta­no­vi­šta od­go­vo­ra na pi­ta­nje o če­mu će sud u da­ljem to­ku po­stup­ka da sa stran­ka­ma ras­pra­vlja. To je ono što se u te­o­ri­ji ozna­ča­va kao "tri­ja­ža pro­ce­snog ma­te­ri­ja­la" i s tim u ve­zi utvr­đi­va­nje ne­spo­rih či­nje­ni­ca, spor­nih či­nje­ni­ca i či­nje­ni­ca ko­je ne tre­ba utvr­đi­va­ti.[5] Na taj na­čin se do­la­zi do ono­ga što će pred­sta­vlja­ti pred­met do­ka­zi­va­nja.

Po­čet­ni frag­ment od­red­bi sta­va 2. čla­na 7. ZPP gla­si: Sud će da raz­mo­tri i utvr­di sa­mo či­nje­ni­ce ko­je su stran­ke iz­ne­le.

Ne­ma smet­nji da se u či­nje­nič­ni ma­te­ri­jal uvr­ste i one či­nje­ni­ce ko­je stran­ke ni­su iz­ne­le, ali ko­je su "is­pli­va­le " na osno­vu re­zul­ta­ta iz­ve­de­nih do­ka­za. Na taj na­čin se ne na­ru­ša­va na­zna­če­no pra­vi­lo po­što se ko­ri­ste re­zul­ta­ti do ko­jih je sud do­šao na osno­vu do­ka­za ko­je su stran­ke pred­lo­ži­le. To­me u pri­log i sa­dr­žaj od­red­be čla­na 8. Za­ko­na. U skla­du sa ovom nor­mom sud svo­je uve­re­nje na te­mu ko­je će či­nje­ni­ce da uzme kao do­ka­za­ne obra­zu­je na osno­vu sa­ve­sne i bri­žlji­ve oce­ne sva­kog do­ka­za za­seb­no, svih do­ka­za kao ce­li­ne i na osno­vu re­zul­ta­ta ce­lo­kup­nog po­stup­ka.

U či­nje­nič­ni ma­te­ri­jal ula­ze: pri­zna­te či­nje­ni­ce, za­kon­ske pret­po­stav­ke neo­spo­re­ne či­nje­ni­ce i op­šte po­zna­te či­nje­ni­ce. Za sve njih va­ži ista oso­bi­na. Te či­nje­ni­ce se po slo­vu za­ko­na ne do­ka­zu­ju[6]. Do­ka­zu­ju se sa­mo spor­ne či­nje­ni­ce.

Po­sto­ji i raz­li­ka s ob­zi­rom na na­čin na ko­ji se utvr­đu­je nji­ho­va neo­spo­ri­vost. Sa­mo se pri­zna­te či­nje­ni­ce utvr­đu­ju na osno­vu sa­gla­snih iz­ja­va par­nič­nih stra­na­ka. To ne va­ži za osta­le, prethodno na­zna­če­ne či­nje­ni­ce ko­je ta­ko­đe ula­ze u do­nju pre­mi­su sud­skog si­lo­gi­zma.

Od slu­ča­ja pri­zna­nja tre­ba raz­li­ko­va­ti an­ti­ci­pa­tiv­no pri­zna­nje. U te­o­ri­ji se o ta­kvoj vr­sti pri­zna­nja go­vo­ri ka­da stran­ka u svom iz­la­ga­nju na­vo­di da po­sto­ji jed­na či­nje­ni­ca ko­ja ide u pri­log pro­tiv­noj stranci a ko­ju ona još ni­je iz­ne­la i za­u­zi­ma stav da ta­kvo pri­zna­nje ne­ma efek­ta sve do mo­men­ta do ka­da pro­tiv­nik iz­ne­se tu či­nje­ni­cu.[7]

Pri­zna­te či­nje­ni­ce pra­ti još jed­na oso­bi­na ko­ja se od­no­si na na­čin nji­ho­vog na­stan­ka. S ob­zi­rom da je či­nje­nič­no pri­zna­nje re­zul­tat slo­bod­no iz­ra­že­ne vo­lje stranke/a u kon­kret­noj par­ni­ci njen autor je slo­bo­dan i da opo­zo­ve svo­je pri­zna­nje. To se mo­že uči­ni­ti u dva al­ter­na­tiv­na vi­da:

- či­nje­nič­nom tvrd­njom da te či­nje­ni­ce ne postoje;

- ili iz­no­še­njem či­nje­ni­ca ko­je ogra­ni­ča­va­ju uči­nak prethodno prav­no pri­zna­te či­nje­ni­ce. To slo­vo za­ko­na de­fi­ni­še is­ka­zom: ogra­ni­či­la (stran­ka pod­vu­kao B.Ž.) pri­zna­nje do­da­va­njem dru­gih či­nje­ni­ca - kva­li­fi­ko­va­no pri­zna­nje. Ogra­ni­če­nje mo­že bi­ti uči­nje­no iz­no­še­njem či­nje­ni­ca ko­je eli­mi­ni­šu uči­nak pri­zna­te či­nje­ni­ce ne ne­gi­ra­ju­ći nje­no po­sto­ja­nje. ta­ko na pri­mer po tu­žbi kup­ca za pre­da­ju pro­da­te stva­ri pro­da­vac kao tu­že­ni pri­zna­je či­nje­ni­cu da je stvar pro­da­ta i da kup­cu ni­je pre­da­ta ali ogra­ni­ča­va njen efe­kat is­ti­ču­ći pri­go­vor da ce­na ni­je is­pla­će­na i s tim u ve­zi ugo­vo­re­nu kla­u­zu­lu o pre­da­ji stva­ri po is­pla­ti ce­ne.

             U oba slu­ča­ja to se mo­ra uči­ni­ti iz­ri­či­to i na je­dan od na­ve­de­nih na­či­na. Me­đu­tim, tu su i mar­gi­ne stra­nač­ke slo­bo­de na ovu te­mu.

Stran­ka je slo­bod­na da da iz­ja­vu o ospo­ra­va­nju či­nje­ni­ce ko­ju je prethodno pri­zna­la i to ne osta­je bez pro­ce­snog dej­stva na prav­ni va­li­di­tet te či­nje­ni­ce. Me­đu­tim, slo­vo za­ko­na bez­u­slov­no ne pri­hva­ta na­knad­no ospo­ra­va­nje kao što uvek ne pri­hva­ta ni uči­nje­no pri­zna­nje či­nje­ni­ce (čl. 3. Za­ko­na).

Da li će sud u ovoj pro­ce­snoj si­tu­a­ci­ji utvr­di­ti kao po­sto­je­ću pri­zna­tu či­nje­ni­cu, nje­nu ne­ga­ci­ju od­no­sno nje­no ogra­ni­če­no dej­stvo za­vi­si od re­zul­ta­ta iz­ve­de­nih do­ka­za. Na to upo­zo­ra­va od­red­ba sta­va 3. čl. 230. ZPP/2011 što i ni­je no­vo re­še­nje.[8] Pre­ma toj nor­mi: Sud će, uzi­ma­ju­ći u ob­zir sve okol­no­sti, da oce­ni da li će da uzme za pri­zna­tu ili ospo­re­nu či­nje­nicu ko­ju je stran­ka pr­vo pri­zna­la, a po­sle pot­pu­no ili de­li­mič­no ospo­ri­la ili ogra­ni­či­la pri­zna­nje do­da­va­njem dru­gih či­nje­nica.

Stran­ka je slo­bod­na u iz­ja­vi da ospo­ri na je­dan od na­zna­če­nih na­či­na pri­zna­tu či­nje­ni­cu ali ne i da na taj na­čin eli­mi­ni­še po­sle­di­ce pri­zna­nja. Sve ta­da za­vi­si od oce­ne su­da ko­ja do­la­zi kao re­zul­tat vred­no­va­nja svih okol­no­sti

Opo­nent bi ov­de mo­gao da pri­go­vo­ri, ali sma­tra­mo po­gre­šno, da se na taj način sti­mu­li­še zlo­u­po­tre­ba procesnog pra­va od stra­ne ne­sa­ve­sne stran­ke pro­tiv­no pra­vu na su­đe­nje u ra­zum­nom ro­ku. Ne­ka to­me u pri­log po­slu­ži ar­gu­me­nat da će ta stran­ka bi­ti u lo­ši­jem po­lo­ža­ju sa sta­no­vi­šta svo­je mo­guć­no­sti da obo­ri po­sto­ja­nje či­nje­ni­ce ko­ju je prethodno sa­ma pri­zna­la, jer će mo­ra­ti da uči­ni ra­zum­no verovatnim da ni­je bi­la u mo­guć­no­sti da iz­ne­se či­nje­ni­ce, ili upo­tre­bi do­ka­ze ko­ji­ma po­tvr­đu­je svo­je naknadno iz­ne­te či­nje­nič­ne tvrd­nje i uspe­šno ospo­ri pri­zna­tu pa ospo­re­nu či­nje­ni­cu ili do­vo­de do nje­ne re­de­duk­ci­je. U toj pro­ce­snoj si­tu­a­ci­ji na toj stran­ci je po si­li za­ko­na pre­va­ljen te­ret su­prot­ne či­nje­nič­ne tvrd­nje i do­ka­za u od­no­su na onu či­nje­ni­cu či­je je po­sto­ja­nje prethodno pri­zna­la.

 

Či­nje­ni­ce ko­je stran­ka ni­je ospo­ri­la

Ne do­ka­zu­ju se i či­nje­ni­ce ko­je stran­ka ni­je ospo­ri­la. Ov­de slo­vo za­ko­na uvo­di fik­ci­ju da je na­ve­de­na a od pro­tiv­ne stran­ke neo­spo­re­na či­nje­ni­ca pri­zna­ta. Na taj na­čin uve­den je si­stem afir­ma­tiv­ne (po­zi­tiv­ne) li­ti­skon­te­sta­ci­je – da pa­siv­na stran­ka svo­jim dr­ža­njem pri­zna­je isti­ni­tost na­vo­da pro­tiv­ne stran­ke. Na to upu­ću­je is­kaz: či­nje­ni­ce ko­je (pro­tiv­na stranka - pod­vu­kao B.Ž.) ni­je ospo­ri­la. Ni­je od zna­ča­ja da li je reč o tu­ži­o­cu ili tu­že­nom. Od­luč­no je da je jed­na od stra­na­ka na­ve­la či­nje­ni­cu/e prav­no va­žne za od­lu­či­va­nje (po­zi­tiv­ni uslov) i da pro­tiv­na stran­ka tu či­nje­ni­cu/e ni­je ospo­ri­la. To će bi­ti slu­čaj ka­da se pro­tiv­na stran­ka o po­sto­ja­nju od­no­sno ne­po­sto­ja­nju od­re­đe­ne či­nje­ni­ce ni­je iz­ja­sni­la.

U te­o­ri­ji se sma­tra da ospo­ra­va­nje či­nje­nič­nih na­vo­da pro­tiv­ne stran­ke upo­tre­bom na pri­mer is­ka­za: ospo­ra­va­ju se sve či­nje­ni­ce na­ve­de­ne u tu­žbi zah­te­va od su­da da već na pri­prem­nom ro­či­štu, ili ako ono ni­je odr­ža­no na pr­vom ro­či­štu za ras­pra­vu po­zo­ve tu stran­ku da se iz­ja­sni šta kon­kret­no ospo­ra­va. [9] Ovaj stav ne mo­že osta­ti bez pri­go­vo­ra. Stvar je je­zič­kog iz­ra­ža­va­nja, da li će stran­ka ospo­ri­ti či­nje­nič­ne tvrd­nje pro­tiv­ne stran­ke ta­ko što će iz­re­ći nji­ho­vu ge­ne­ral­nu ne­ga­ci­ju - upo­tre­bom is­ka­za ospo­ra­vam sve či­nje­ni­ce na­ve­de u tu­žbi ili će in­di­vi­du­al­no ospo­ri­ti sva­ku od tih či­nje­ni­ca. Tre­ba raz­li­ko­va­ti neo­spo­re­ne či­nje­ni­ce ko­je no­se po slo­vu za­ko­na fik­ci­ju da su na taj na­čin po­tvr­đe­ne, od ospo­re­nih či­nje­ni­ca bez na­vo­đe­nja raz­lo­ga za ta­kvu či­nje­nič­nu tvrd­nju. Ospo­ra­va­nje či­nje­ni­ca pro­tiv­ne stran­ke bez ob­zi­ra na na­čin na ko­ji je to uči­nje­no (uop­šte­no ili po­i­me­nič­no) pred­sta­vlja nji­ho­vu ne­ga­ci­ju. To­me u pri­log i ko­lo­kvi­jal­no zna­če­nja re­či ospo­ra­va­ti či­ji su si­no­ni­mi od­re­ći se, pro­ti­vi­ti se, jer za­kon na tu te­mu ni­je šta dru­go pro­pi­sao [10]. Dru­go je pi­ta­nje da li će to ospo­ra­va­nje bi­ti uspe­šno sa sta­no­vi­šta pra­vi­la o do­ka­zi­va­nju i da li tre­ba raz­ja­šnja­va­ti od­re­đe­ne okol­no­sti.

Pro­pu­šta­nje stran­ke ko­ja ospo­ra­va od­re­đe­nu či­nje­ni­cu (u pra­vom zna­če­nju či­nje­nič­nu tvrd­nju) pro­tiv­ne stran­ke ima za po­sle­di­cu nu­žnost do­ka­zi­va­nja nje­nog po­sto­ja­nja, od­no­sno ne­po­sto­ja­nja. Ta­da do­la­zi do zna­ča­ja na­vo­đe­nje do­ka­znih sred­sta­va i nji­ho­vo pred­la­ga­nje či­ji će re­zul­tat bi­ti do­ka­zi­va­nje te či­nje­ni­ce - nje­na po­tvr­da. Ka­da se ra­di o či­nje­ni­ca­ma do ko­jih se do­la­zi po­sred­nim za­klju­či­va­njem ta­da je na stran­ci ko­ja či­ni ospo­ra­va­nje či­nje­ni­ce/a da na­ve­de či­nje­ni­ce iz ko­jih po pra­vi­li­ma lo­gič­kog za­klju­či­va­nja sle­di za­klju­čak o po­sto­ja­nju nje­ne ne­ga­ci­je. To zna­či da sva­ko ospo­ra­va­nje či­nje­ni­ce či­ni ta­kvu či­nje­ni­cu ospo­re­nom a dru­go je pi­ta­nje da li je ta­kvo ospo­ra­va­nje do­volj­no za uspeh te stran­ke ili ona mo­ra da u tom ci­lju još ne­što uči­ni na­vo­đe­njem od­go­va­ra­ju­ćih do­ka­znih sred­sta­va ili dru­gih za kon­kret­nu par­nič­nu stvar nu­žno po­treb­nih či­nje­ni­ca za pri­me­nu merodavnih prav­nih nor­mi.

 

Osta­le či­nje­ni­ce ko­je se ne utvr­đu­ju

To još ni­je sve. U či­nje­nič­nu gra­đu ula­ze još dve gru­pe či­nje­ni­ca. To su:

a) či­nje­ni­ce ko­je se od­no­se na po­sto­ja­nja kri­vič­nog de­la i kri­vič­ne od­go­vor­no­sti uči­ni­o­ca ve­za­ne za prav­no­sna­žnu pre­su­du kri­vič­nog su­da ko­jom se op­tu­že­ni ogla­ša­va kri­vim (čl. 13.) ;

b) či­nje­ni­ce kod ko­jih je is­klju­če­na mogućnost ospo­ra­va­nja. To su:

- či­nje­nice utvr­đe­ne u par­ni­ci stran­ke i ume­ša­ča ko­ji se pri­dru­žio, - ume­šač ta­da ne mo­že da ospo­ra­va utvr­đe­no či­nje­nič­no sta­nje, kao i prav­ne kva­li­fi­kaci­je sa­dr­ža­ne u obra­zlo­že­nju prav­no­sna­žne pre­su­de (in­ter­ven­cij­sko dej­stvo pre­su­de). osim iz­u­zet­ka pro­pi­sa­nih od­red­bom sta­va 2. čl. 218. Za­ko­na.

Mu­ta­tis mu­tan­dis isto va­ži sa sta­no­vi­šta prav­nih po­sle­di­ca utvr­đe­nog či­nje­nič­nog sta­nja iz prav­no­sna­žne sud­ske od­lu­ke u od­no­su:

- na ime­no­va­nog pret­hod­ni­ka ko­ji je od­bio da stu­pi u par­ni­cu ka­da se shod­no pri­me­nju­je od­red­ba čla­na 218. ovog za­ko­na-ar­gu­me­nat iz od­red­be sta­va 4 čl. 220. Za­ko­na;

- na tre­će li­ce ko­je je stran­ka po­sred­stvom su­da oba­ve­sti­la o par­ni­ci ka­da ona ima pra­vo da se u na­knad­noj par­nici o ko­joj je oba­ve­šte­no li­ce po­zi­va na in­ter­vencij­sko dej­stvo pre­su­de (čl. 221. stav 4).

           

Či­nje­ni­ce i in­ter­ven­cij­sko dej­stvo pre­su­de

            U prethodno na­zna­če­nim slu­ča­je­vi­ma reč je o in­ter­ven­cij­skim po­sle­di­ca­ma prav­no­sna­žne sud­ske od­lu­ke na tre­ćeg ko­ji ni­je stran­ka u po­stup­ku. To je ono što se u od­red­bi sta­va 1. čl. 211. Za­ko­na ozna­ča­va is­ka­zom: ume­šač, a isto va­ži pod eh le­ge pro­pi­sa­nim uslo­vi­ma i za prethodnika, i tre­će li­ce. Sva ta li­ca po pra­vi­lu ne mo­gu da ospo­ra­va­ju utvr­đe­no či­nje­nič­no sta­nje, kao i prav­ne kva­li­fi­kaci­je sa­dr­ža­ne u obra­zlo­že­nju prav­no­sna­žne pre­su­de (in­ter­vencij­sko dej­stvo pre­su­de).

Na­zna­či­li smo da se pra­vi­lo iz od­red­be čla­na 218. ZPP shod­no pri­me­nju­je na prethodnika (član 229. stav 4) i tre­će li­ce (član 221. stav 4) ka­da je prethodnik bez raz­lo­ga pro­pu­stio da pre­u­zme par­ni­cu, ili da se tre­će li­ce u nju ume­ša i svo­jim uče­šćem ko­ri­ste­ći na­pa­dač­ka od­no­sno sred­st­va od­bra­ne - doprinos po­sti­za­nju od­go­va­ra­ju­ćih re­zul­ta­ta u tom po­stup­ku. Ni­je od zna­ča­ja da li su to mo­gli uči­ni­li kao stran­ka pre­u­zi­ma­ju­ći par­ni­cu kao prethodnik ili me­ša­njem na stra­ni jed­ne od stra­na­ka u spo­ru na­kon pri­mlje­nog oba­ve­šte­nja.

Za­kon­ski raz­log ovog re­še­nja je u ma­te­ri­jal­no prav­noj po­ve­za­no­sti stranke sa tre­ćim u od­no­su na pred­met par­ni­ce ko­ji je ta­ko po­ve­zan da se ne mo­gu za­ne­ma­ri­ti efek­ti sud­ske od­lu­ke do­ne­te iz­me­đu stra­na­ka i na nji­ho­ve od­no­se sa od­re­đe­nim tre­ćim licem. Pra­vo da ko­ri­sti in­ter­ven­cij­ske efek­te u na­knad­noj par­ni­ci ima stran­ka ko­ja je po­sred­stvom su­da oba­ve­sti­la tre­će li­ce o par­ni­ci.

Nu­žno je da ra­ni­ja par­ni­ca de­lu­je na prav­ni od­nos to­ga li­ca sa li­ci­ma ko­ja su stran­ke u tom po­stup­ku. To li­ce za­to svo­jom in­ter­ven­ci­jom ima mo­guć­nost da osu­je­ti uspeh u su­šti­ni svo­ga pro­tiv­ni­ka. Ni­je od zna­ča­ja da li to či­ni kao ume­šač ili kao stran­ka ka­da stu­pi na nje­no me­sto -no­mi­na­tio auc­to­ris. Sa­dr­žaj nji­ho­vih od­no­sa de­lu­je na či­nje­nič­no prav­na utvr­đe­nja iz te par­ni­ce u me­ri da se to dej­stvo ne mo­že za­ne­ma­ri­ti u od­no­su na no­vo za­sno­va­nu par­ni­cu gde se ne­ko od tih li­ca po­ja­vlju­je sa­da kao stran­ka u po­stup­ku. Zbog to­ga od­bi­ja­nje ne­kog od tih li­ca da na je­dan od pro­ce­sno do­zvo­lje­nih na­či­na in­ter­ve­ni­še u toj par­ni­ci, ka­da mu je pru­že­na mo­guć­nost da to uči­ni, ne mo­že osta­ti bez po­sle­di­ca na nje­gov bu­du­ći po­lo­žaj u no­voj na­knad­no za­sno­va­noj par­ni­ci ko­ja je stvar­no sa­mo na­sta­vak prethodne par­ni­ce. U toj no­voj par­ni­ci ne­ma su­bjek­tiv­nog iden­ti­te­ta, ali su u njoj pri­sut­ni in­ter­ven­cij­ski efek­ti ra­ni­je par­ni­ce. To­me u pri­log to što sa sta­no­vi­šta nje­nih uče­sni­ka ra­ni­ji tre­ći u na­knad­noj par­ni­ci je stran­ka a nje­na pro­tiv­na stran­ka je stran­ka iz ra­ni­je par­ni­ce ko­ja je ta­da tra­ži­la nje­no uče­šće na ne­ki od prethodno na­zna­če­nih ob­li­ka.

Isto va­ži i ka­da ume­šač kao stran­ka po­kre­ne par­ni­cu pro­tiv stran­ke na či­joj se je stra­ni pri­dru­žio u ra­ni­joj par­ni­ci (član 218.)

Me­đu­tim, ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti i pra­vo na pri­stup su­du što pod­ra­zu­me­va i pra­vo stran­ke da ras­pra­vlja u svo­joj stva­ri. Slo­vo za­ko­na je na­šlo kom­pro­mis iz­me­đu in­ter­ven­cij­skog efek­ta i pra­va na pri­stup su­du u pra­vi­li­ma ko­ja pro­pi­su­ju slu­ča­je­ve u ko­ji­ma se gu­bi in­ter­ven­cij­sko dej­stvo pre­su­de iz ra­ni­je par­ni­ce. To se u od­no­su na ume­ša­ča po­sti­že nje­go­vim pra­vom na pri­go­vor da je stran­ka iz ra­ni­je par­ni­ce ko­joj se pri­dru­žio kao ume­šač po­gre­šno vo­di­la pret­hod­nu par­ni­cu ili da je sud pro­pu­stio da joj do­sta­vlja po­zi­ve, pod­ne­ske ili od­lu­ke. Isto to na od­go­va­ra­ju­ći na­čin vre­di i u od­no­su na dru­ga li­ca ko­ja po slo­vu za­ko­na mo­gu da po­go­de iste po­sle­di­ce.

U od­red­bi sta­va 3 čl. 218. Za­ko­na pro­pi­sa­ni su raz­lo­zi u či­jem pri­su­stvu se gu­bi in­ter­ven­cij­ski efe­kat sud­ske od­lu­ke i s tim u ve­zi ka­da stran­ka sti­če pra­vo da u svo­joj par­ni­ci ras­pra­vlja o či­nje­nič­nim i prav­nim pi­ta­nji­ma o ko­ji­ma je ras­pra­vlja­no u prethodnom po­stup­ku. [11] To su slu­ča­je­vi ne­sa­ve­snog vo­đe­nja par­ni­ce ko­ji tre­ćem sa­da kao stran­ci omo­gu­ća­va­ju da ot­klo­ni prav­ne efek­te te par­ni­ce i da sa­mo­stal­no do­pri­ne­se for­mi­ra­nju či­nje­nič­ne gra­đe u svo­joj par­ni­ci.

Iz­lo­že­no mu­ta­tis mu­tan­dis va­ži i u od­no­su na ime­no­va­nog pret­hod­ni­ka ko­ji je od­bio da stu­pi u par­ni­cu ume­sto tu­že­nog ili na tre­će li­ce ko­je je stran­ka po­sred­stvom su­da oba­ve­sti­la o par­ni­ci, a on pro­pu­stio da svo­jim ak­ci­ja­ma pro­ce­sne i ma­te­ri­jal­ne pri­ro­de uti­če na njen is­hod.

 

Iz­no­še­nje no­vo­ta

Stran­ke su ogra­ni­če­ne mo­guć­no­šću uvek bez­u­slov­nog iz­no­še­nja no­vo­ta u zna­če­nju no­vih či­nje­ni­ca i pred­la­ga­nja i pri­la­ga­nja no­vih do­ka­za. Po­štu­ju­ći od­red­bu čla­na 308. Za­ko­na iz­no­še­nje či­nje­ni­ca i pred­la­ga­nje do­ka­za ni­je vi­še bez ogra­ni­če­nja ni u sta­di­ju­mu pr­vo­ste­pe­nog po­stup­ka. Bez­u­slov­na upo­tre­ba či­nje­ni­ca i do­ka­znih sred­sta­va vre­men­ski je li­mi­ti­ra­na sa za­vr­šet­kom pri­prem­nog ročišta a ako ono ni­je odr­ža­no pr­vog ro­či­šta za glav­nu ras­pra­vu. Po pri­ro­di stva­ri to su one či­nje­ni­ce i do­ka­zi ko­je su do ta­da bi­li pri­sut­ni u re­a­li­te­tu, jer ono što u to vre­me ne postoji ne može se ni upo­tre­bi­ti.

Za­kon je na taj na­čin pri­hva­tio even­tu­al­nu mak­si­mu, ali uz do­zvo­lje­no od­stu­pa­nje. Na­knad­na mo­guć­nost iz­no­še­nja no­vo­ta do za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve po­sle na­zna­če­nog ro­či­šta vi­še ni­je bez­u­slov­na. Na taj uslov tvr­do­gla­vo pod­se­ća za­vr­šni frag­me­nat od­red­be čl. 314. Za­ko­na ko­ja gla­si: sa­mo ako stran­ke uči­ne ve­ro­vat­nim da bez svo­je kri­vi­ce ni­su mo­gle da ih iz­ne­su, od­no­sno pred­lo­že na pri­prem­nom ro­či­štu, od­no­sno na pr­vom ro­či­štu za glav­nu ras­pra­vu, ako pri­prem­no ro­či­šte ni­je odr­ža­no.

Za slu­čaj da stran­ke taj uslov ne is­pu­ne na­knad­no upo­tre­blje­ne no­vo­te (či­nje­ni­ce i do­ka­zna sred­stva) sud ne­će uze­ti u ob­zir.

To je još je­dan raz­log za za­klju­čak da slo­vo za­ko­na od­stu­pa od na­če­la ma­te­ri­jal­ne isti­ne u ko­rist efi­ka­sno­sti po­stup­ka u kom­bi­na­ci­ji sa na­gla­skom na zna­ča­ju na­če­la dis­po­zi­ci­je i sa­ve­snog vo­đe­nja par­ni­ce. Na strankama je sta­vljen te­ret da sve či­nje­ni­ce i do­ka­ze či­ja im upo­tre­ba ide u pri­log na vre­me iz­ne­su do na­zna­če­nog do­ga­đa­ja, jer će u su­prot­nom tr­pe­ti po­sle­di­ce pre­klu­zi­je osim u pri­su­stvu iz­vi­nja­va­ju­ćeg raz­lo­ga ko­ji nji­ho­vo pro­pu­šta­nje na ovu te­mu či­ni oprav­da­nim.

To ni­je no­vo re­še­nje. Slič­no re­še­nje bi­lo je pri­sut­no i u pa­ra­gra­fu 243. Za­ko­na o sud­skom po­stup­ku i gra­đan­skim prav­nim spo­ro­vi­ma (gra­đan­ski par­nič­ni po­stu­pak) od 01. avgusta 1985. go­di­ne Pre­ma toj nor­mi stran­ka je gu­bi­la pra­vo na iz­no­še­nje no­vo­ta ako sud stek­ne uve­re­nje da je stran­ka iz­ne­se­ni na­vod ili do­kaz mo­gla is­ta­ći ra­ni­je i da je to oči­gled­no pro­pu­sti­la u na­me­ri da spor odu­go­vla­či a do­pu­šte­njem tih no­vih na­vo­da i do­ka­za znat­no bi se oteg­nu­lo do­vr­še­nje par­ni­ce. U toj si­tu­a­ci­ji sud je mo­gao ex of­fo ili po pred­lo­gu stran­ke iz­re­ći da ta­kvi na­vo­di ni­su do­pu­šte­ni.

S ob­zi­rom na sa­dr­žaj ovog pa­ra­gra­fa sank­ci­o­ni­sa­no je bi­lo sa­mo ono pro­pu­šta­nje iz­no­še­nja no­vo­ta ko­je je bi­lo u funk­ci­ji spre­ča­va­nja ne­sa­ve­snog vo­đe­nja par­ni­ce.

Na­zna­če­na nor­ma Za­ko­na je u od­no­su na ovo re­še­nje stro­ži­ja jer i pro­pu­šta­nje iz­no­še­nja no­vo­ta zbog ne­pa­žnje iz­la­že is­toj proce­snoj sank­ci­ji. Ta­ko je pri­hva­će­no isto­znač­no re­še­nje iz od­red­be čla­na 303. Za­ko­na o par­nič­nom po­stup­ku Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re: Stran­ke mo­gu u to­ku glav­ne ras­pra­ve da iz­no­se no­ve či­nje­nice i da pred­la­žu no­ve do­ka­ze sa­mo ako uči­ne vje­ro­vat­nim da ih bez svo­je kri­vice ni­je­su bi­le u mo­guć­no­sti iz­ni­je­ti, od­no­sno pred­lo­ži­ti na pri­prem­nom ro­či­štu. [12]

Ovo re­še­nje je u te­o­ri­ji oce­nje­no kao ne­kon­zi­stent­no po­štu­ju­ći pra­vi­lo o vre­men­skim gra­ni­ca­ma prav­no­sna­žno­sti ko­je se i da­lje pre­ma pra­vi­lu iz od­red­be od­red­be čl. 360. Za­ko­na ve­zu­je za či­nje­nič­no sta­nje ona­kvo ka­kvo je u tre­nut­ku za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve[13]

Ne­spor­no je da je ras­pra­va jed­na ce­li­na, a da je ov­de bez­u­slov­no iz­no­še­nje no­vo­ta li­mi­ti­ra­no na od­re­đe­ni vre­men­ski mo­me­nat u raz­vo­ju par­ni­ce osim ka­da je pro­pu­šta­nje na tu te­mu ra­zum­no pri­hva­tlji­vo. Prethodno to se is­klju­či­vo od­no­si na one či­nje­ni­ce ko­je su pri­sut­ne do ne­kog od na­zna­če­nih do­ga­đa­ja, a ne na na­knad­no na­sta­le či­nje­ni­ce u re­a­li­te­tu. Slo­vo za­ko­na je u od­no­su na te či­nje­ni­ce za­dr­ža­lo mo­guć­nost iz­no­še­nja su­bjek­tiv­no no­vih či­nje­ni­ca ko­je se od­no­se na pred­met spo­ra i do­ka­znih sred­sta­va do za­klju­če­nja ras­pra­ve, ali je i po­red to­ga u pri­log su­đe­nju u ra­zum­nom ro­ku do­zvo­li­lo mo­guć­nost gu­bit­ka to­ga pra­va sa raz­lo­ga što nji­ho­vo iz­no­še­nje ni­je oprav­da­no uči­nje­no na vre­me.

Vre­men­ske gra­ni­ce prav­no­sna­žno­sti od­re­đu­ju či­nje­ni­ce ko­je na­sta­nu do mo­men­ta za­klju­če­nja ras­pra­ve na ko­joj su stran­ke pod ex lege uslo­vi­ma bi­le ovla­šće­ne iz­no­si­ti či­nje­ni­ce i do­ka­zna sred­stva. Ne­ma prav­nih smet­nji da stran­ke na vre­me iz­lo­že či­nje­nič­nu gra­đu ko­ja či­ni sa­dr­žaj spor­nog prav­nog od­no­sa u ce­li­ni. Slo­vo za­ko­na spre­ča­va i dej­stvo stvar­nih pre­pre­ka ko­je one­mo­gu­ća­va­ju ostva­re­nje tog ci­lja. To či­ni pro­pi­si­va­njem pra­vi­la o na­knad­nom iz­no­še­nju no­vo­ta ako za pro­pust na tu te­mu po­sto­je oprav­da­ni raz­lo­zi. Ne uzi­ma­ju se sa­mo one no­vo­te ka­da je uzrok nji­ho­vog ne­bla­go­vre­me­nog iz­no­še­nja skri­vlje­no po­na­ša­nje stran­ke. To je ona raz­li­ka ko­ja ra­zum­no oprav­da­va od­su­stvo dis­kri­mi­na­ci­je u od­no­su na pro­ce­sni po­lo­žaj stra­na­ka sa sta­no­vi­šta mo­guć­no­sti iz­no­še­nja no­vih či­nje­ni­ca i do­ka­za. Obe stran­ke su u istom pro­ce­sno prav­nom po­lo­ža­ju i sa istim mo­guć­no­sti­ma. Sa sta­no­vi­šta pro­ce­snih pra­vi­la. Ra­di to­ga ne mo­že bi­ti re­či o ne­kon­zi­sten­to­sti re­še­nja iz od­red­be čl. 308 ZPP/11 i pro­pi­sa iz od­red­be čl. 360. stav 3. ZPP. To­me u pri­log i to što ka­da se u od­red­bi čl. 360. stav 3. ZPP/11 pro­pi­su­je da se prav­no­sna­žnost pre­su­de ve­zu­je za či­nje­nič­no sta­nje utvr­đe­no do za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve on­da se na taj na­čin od­re­đu­je stvar­no po­sto­je­će sta­nje ma­te­ri­jal­no prav­nog od­no­sa u vre­me za­klju­če­nja ras­pra­ve.

             Dru­go je pi­ta­nje da li se ovim re­še­njem na­ru­ša­va je­din­stvo ras­pra­ve u ci­lju sank­ci­o­ni­sa­nja ne­pa­žlji­vog od­no­sa stra­na­ka pre­ma sop­stve­noj par­ni­ci ta­ko što su one ta­da li­še­ne mo­guć­no­sti da upo­tre­be či­nje­ni­ce i do­ka­ze za ko­je su zna­le ili mo­gle zna­ti ali iste ni­su bla­go­vre­me­no upo­tre­bi­le.

Raz­log da se upo­tre­bom even­tu­al­ne mak­si­me ab ini­tio op­te­re­ću­je po­stu­pak iz­no­še­njem svih do­ka­za i či­nje­ni­ca ne ko­ri­sti. Stvar je za­ko­no­dav­ca da li će u pri­log za­šti­te su­đe­nja u ra­zum­nom ro­ku spre­či­ti pa­siv­no po­na­ša­nje stra­na­ka u svo­joj stva­ri i isto­vre­me­no im da­ti jed­na­ke mo­guć­no­sti da na vre­me iz­ne­su či­nje­ni­ce i do­ka­ze sa ko­ji­ma ras­po­la­žu. Uvo­de­ći i pra­vi­lo o mo­guć­no­sti na­knad­nog iz­no­še­nja no­vo­ta za­šti­ćen je pro­ce­sni po­lo­žaj sa­ve­sne stran­ke ko­ja je bez svo­je kri­vi­ce pro­pu­sti­la da na vre­me iz­ne­se no­vo­te.

            Le­ge fe­ren­da se mo­že pri­go­vo­ri­ti da se na taj na­čin stran­ka ko­ja se je pa­siv­no po­na­ša­la u po­gle­du iz­no­še­nja či­nje­ni­ca i pred­la­ga­nja do­ka­znih sred­sta­va iz­la­že prav­nim po­sle­di­ca­ma pre­klu­zi­je is­ka­za­ne u mo­guć­no­sti uslov­ne upo­tre­be no­vo­ta i s tim u ve­zi da je na nju pre­va­ljen na nju te­ret da do­ka­že ra­zum­no oprav­da­no pro­pu­šta­nje da to uči­ni na vre­me. Mo­že se pri­go­vo­ri­ti i da je stran­ka ko­ja ta­kvu mo­guć­nost ne­ma iz­lo­že­na proce­snoj gra­đan­sko­prav­noj sankci­ji ne­mo­guć­no­sti upo­tre­be no­vo­ta. Me­đu­tim le­ge la­ta za­kon ne na­gra­đu­je pa­si­vi­zam stran­ke kao na­čin nje­nog od­no­sa pre­ma sop­stve­noj par­ni­ci. Bit­no je da su sa sta­no­vi­šta uslo­va za ostva­ri­va­nje svo­jih pra­va u kon­kret­noj par­ni­ci stran­ke do­ve­de­ne u rav­no­pra­van po­lo­žaj. Sva­ka raz­li­ka ni­je dis­kri­mi­naci­ja jer se u da­toj proce­snoj situaciji raz­li­ka po­ja­vlju­je ne kao po­sle­di­ca ne­jed­na­kih ex le­ge pro­pi­sa­nih uslo­va već zbog raz­li­či­tog po­na­ša­nja stra­na­ka pre­ma svo­jim proce­snim pra­vi­ma i du­žno­sti­ma u sop­stve­noj par­ni­ci.

 

Vr­ste no­vo­ta

Sma­tra­mo da tre­ba raz­li­ko­va­ti po­jam no­ve či­nje­ni­ce u dva zna­če­nja: su­bjek­tiv­no no­ve či­nje­ni­ce i no­vo na­sta­le či­nje­ni­ce. O su­bjek­tiv­no no­vim či­nje­ni­ca­ma ra­di se i ka­da je u upo­tre­bi raz­log za po­na­vlja­nje po­stup­ka pro­pi­san od­red­bom čla­na 426. stav 1. ZPP. Na to pod­se­ća is­kaz iz ove nor­me: ka­da stran­ka sa­zna za no­ve či­nje­ni­ce, ili na­đe ili stek­ne mo­guć­nost da upo­tre­bi no­ve do­ka­ze na osno­vu ko­jih je za stran­ku mo­gla da bu­de do­ne­ta po­volj­ni­ja od­lu­ka da su te či­nje­ni­ce ili do­ka­zi bi­li upo­tre­blje­ni u ra­ni­jem po­stup­ku. Taj raz­log da bi bio uspe­šno upo­tre­bljen nu­žno je da se pred­la­ga­ču ni­šta ne mo­že pri­go­vo­ri­ti u po­gle­du nje­go­vog pa­si­vi­zma sa sta­no­vi­šta od­red­be čla­na 314. Za­ko­na. Za slu­čaj da je on zbog po­sle­di­ca pre­klu­zi­je bez­u­spe­šno po­ku­šao da ko­ri­sti te či­nje­ni­ce i do­ka­ze u sta­di­ju­mu pr­vo­ste­pe­nog po­stup­ka bio bi li­šen mo­guć­no­sti nji­ho­ve upo­tre­be i u po­stup­ku po na­zna­če­nom van­red­nom prav­nom le­ku.

Tre­ba raz­li­ko­va­ti još je­dan vid de­lo­va­nja even­tu­al­ne mak­si­me. Ra­di se o si­tu­a­ci­ji no­ve glav­ne ras­pra­ve ka­da va­ži pra­vi­lo iz od­red­be sta­va 3. čla­na 398. ZPP - stran­ke mo­gu da iz­no­se no­ve či­nje­ni­ce i pred­la­žu no­ve do­ka­ze o istom zah­te­vu, sa­mo ako uči­ne ve­ro­vat­nim da bez svo­je kri­vi­ce ni­su mo­gli da ih iz­ne­su, od­no­sno pred­lo­že, od­no­sno ako pod­no­si­lac žal­be ni­je bio stran­ka ili ni­je imao po­lo­žaj stran­ke (ume­šač) do uki­da­nja pre­su­de, osim ako za­ko­nom ni­je dru­ga­či­je pro­pi­sa­no.

Ov­de se no­vo­te od­no­se na sve one či­nje­ni­ce i do­ka­ze ko­ji su po­sto­ja­li do za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve iz ko­je po­ti­če uki­nu­ta sud­ska od­lu­ka.

Iz­no­še­nje no­vo­ta ni ta­da ni­je bez­u­slov­no već je po­treb­no da po­sto­ji isto ra­zum­no oprav­da­nje za pa­si­vi­zam na ovu te­mu. Ono ima dva vi­da U pr­vom slu­ča­ju de­lu­je iz­lo­že­no pra­vi­lo o kri­vi­ci, pa raz­lo­zi s tim u ve­zi mu­ta­tis mu­tan­dis va­že i ov­de. Dru­gi raz­log ko­ji po slo­vu za­ko­na oprav­da­va na­knad­no iz­no­še­nja no­vo­ta je po­sle­di­ca či­nje­ni­ce što pod­no­si­lac žal­be ni­je bio stran­ka u po­stup­ku, ili ni­je imao po­lo­žaj ume­ša­ča. Za­kon­ski raz­log ovog re­še­nja je za­šti­ta nji­ho­vog pro­ce­snog po­lo­ža­ja zbog či­nje­ni­ce ne­u­če­stvo­va­nja u po­stup­ku do do­no­še­nja uki­nu­te sud­ske od­lu­ke i s tim u ve­zi za­šti­ti nji­ho­vog pra­va da ras­pra­vlja­ju u svo­joj stva­ri.

Gu­bi­tak pra­va na iz­no­še­nje no­vo­ta u sta­di­ju­mu pr­vo­ste­pe­nog po­stup­ka se pri­mar­no od­no­si na one či­nje­ni­ce ko­je su po­sto­ja­le do ne­kog od na­zna­če­nih gra­nič­ni­ka a ko­je stran­ka svo­jim pro­pu­stom ni­je na vre­me upo­tre­bi­la osim u slu­ča­ju iz od­red­be sta­va 3. čla­na 398. ZPP

Vre­men­ski na­sta­le no­ve či­nje­ni­ce u to­ku tra­ja­nja pr­vo­ste­pe­nog po­stup­ka po­sle pri­prem­nog ro­či­šta ili pr­vog ro­či­šta za glav­nu ras­pra­vu ako pri­prem­no ro­či­šte ni­je odr­ža­no stran­ka po pri­ro­di stva­ri pre ni­je mo­gla upo­tre­bi­ti pa ne­ma smet­nji da to uči­ni na­knad­no. U od­no­su na ove na­knad­no na­sta­le či­nje­ni­ce ne­ma slo­vom za­ko­na pro­pi­sa­nih pro­ce­snih smet­nji za nji­ho­vu upo­tre­bu do za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve. Ta­kve su na primer či­nje­ni­ca is­pla­te du­ga u to­ku par­ni­ce ko­ja se vo­di po tu­žbi či­ji se zah­tev od­no­si na nje­go­vo po­tra­ži­va­nje. Slo­vo za­ko­na u od­no­su na te či­nje­ni­ce i do­ka­ze u ovom sta­di­ju­mu po­stup­ka ne po­sta­vlja do­dat­ni uslov za nji­ho­vu upo­tre­bu.

Dru­go je pi­ta­nje ka­da stran­ka pro­pu­sti da či­nje­ni­ce na­sta­le u vre­me tra­ja­nja pr­vo­ste­pe­nog po­stup­ka pro­pu­sti da is­tak­ne do za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve. Ta­da u od­no­su na mo­guć­nost nji­ho­ve upo­tre­be de­lu­je po ka­rak­te­ru isto­vr­sno pra­vi­lo o uslov­noj pre­klu­zi­ji pro­pi­sa­no od­red­bom čla­na 372. ZPP. [14]

 

O kri­vi­ci

Na­gla­sak je na poj­mu kri­vi­ce. Reč je o kri­vi­ci stran­ke da na vre­me upo­tre­bi no­vo­te. U tom zna­če­nju i hi­po­te­tič­ki is­kaz upo­tre­bljen u od­red­bi čl. 314. ZPP ko­ji gla­si: ako stran­ke uči­ne ve­ro­vat­nim da bez svo­je kri­vice ni­su mo­gle da ih iz­ne­su, od­no­sno pred­lo­že (či­nje­ni­ce i do­ka­ze-pod­vu­kao B.Ž.).

Kri­vi­ca kao psi­hič­ki od­nos za ra­su­đi­va­nje spo­sob­ne stran­ke pre­ma no­vo­ta­ma ni­je ste­pe­no­va­na ni­ti iz­dvo­jen ne­ki njen po­se­ban ob­lik. Slo­vo za­ko­na ko­ri­sti rod­ni po­jam kri­vi­ce. To zna­či da je bez zna­ča­ja da li je pa­si­vi­zam stran­ke/a u po­gle­du iz­no­še­nja no­vo­ta po­sle­di­ca na­me­re ili ne­pa­žnje, kao što ni­je od zna­ča­ja ni sa­mo nji­ho­vo ste­pe­no­va­nje. Kri­vi­ca stran­ke is­klju­ču­je mo­guć­nost na­knad­nog, u doc­nji iz­no­še­nja no­vo­ta. Stran­ka za­to mo­ra uči­ni­ti ve­ro­vat­nim da u par­ni­ci na ovu te­mu ni­je na­mer­no ili zbog nepažljivog po­na­ša­nja pro­pu­sti­la da na vre­me iz­ne­se či­nje­ni­ce i pri­lo­ži i pred­lo­ži do­ka­ze. To će bi­ti uvek u slu­ča­ju ka­da stran­ka uči­ni ra­zum­no ve­ro­vat­nim da ni­je ima­la na vre­me sa­zna­nje o nji­ho­vom po­sto­ja­nju. U toj si­tu­a­ci­ji či­nje­ni­ce i do­ka­zi su po­sto­ja­li, ali ih stran­ka ni­je na vre­me iz­ne­la za­to što ni­je ima­la sa­zna­nje o nji­ho­vom po­sto­ja­nju. Ta­da ni­je od zna­ča­ja što su te či­nje­ni­ce i do­ka­zi stvar­no bi­li pri­sut­ni u re­a­li­te­tu. Ta­ko na primer ako je stran­ka po­se­do­va­la od­re­đe­nu is­pra­vu ta­da se ona ne mo­že po­zi­va­ti na od­su­stvo kri­vi­ce što istu ni­je na vre­me upo­tre­bi­la kao do­ka­zno sred­stvo sa­mo zbog to­ga što je pre­vi­de­la nje­no po­sto­ja­nje[15]. Me­đu­tim, ako ni­je ima­la sa­zna­nje o po­sto­ja­nju te is­pra­ve već je to na­knad­no sa­zna­la ta­da ne­ma smet­nji da je upo­tre­bi u roku tra­ja­nja pr­vo­ste­pe­nog po­stup­ka pa i u žal­bi pod uslo­vi­ma iz od­red­be čla­na 372. stav 1. ZPP.

Da bi stran­ka mo­gla uspe­šno da ko­ri­sti no­ve či­nje­ni­ce i no­ve do­ka­ze po­treb­no je i da ove no­vo­te ni­je mo­gla bez svo­je kri­vi­ce ra­ni­je upotrebiti. To je ono što slo­vo za­ko­na ozna­ča­va is­ka­zom da uči­ni ve­ro­vat­nim da ih bez svo­je kri­vi­ce ni­je mo­gla upo­tre­bi­ti. Na taj na­čin te­ret tvrd­nje i do­ka­za za za­doc­ne­lu upo­tre­bu no­vo­ta je na stran­ci ko­ja se je na njih po­zva­la. Is­kaz: uči­ni­ti ve­ro­vat­nim zna­či do­ka­za­ti da je ra­zum­no oprav­da­no bi­lo pro­pu­šta­nje stran­ke da na pri­prem­nom ro­či­štu a ako ni­je ni­je odr­ža­no na pr­vom ro­či­štu za glav­nu ras­pra­vu iz­ne­se sve prav­no va­žne či­nje­ni­ce i do­ka­zna sred­stva.

O to­me sa sta­no­vi­šta su­bjek­tiv­nog od­no­sa pa­siv­ne stran­ke pre­ma no­vim či­nje­nica­ma i do­ka­zi­ma go­vo­ri i ova sud­ska od­lu­ka: "Po tu­žbi za po­vra­ćaj am­ba­la­že od­no­sno is­pla­tu nje­ne vred­no­sti, pr­vo­ste­pe­ni sud je od­bio zah­tev na­la­ze­ći da je osno­van tu­že­ni­kov pri­go­vor za­sta­re­lo­sti. U žal­bi tu­ži­lac is­ti­če da je tu­že­ni li­ce na ko­je se pri­me­nju­je op­šti rok za­sta­re­lo­sti od 10 go­di­na bu­du­ći da se ra­di o tr­go­vin­skoj rad­nji. Ka­ko se čla­nom 496a ZPP pred­vi­đa da se u pri­vred­nim spo­ro­vi­ma u žal­bi mo­gu iz­no­si­ti no­ve či­nje­ni­ce, pred­la­ga­ti no­vi do­ka­zi, sa­mo ako ža­li­lac uči­ni ve­ro­vat­nim da ih bez svo­je kri­vi­ce ni­je mo­gao iz­ne­ti od­no­sno pred­lo­ži­ti do za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve, a u kon­kret­nom slu­ča­ju tu­ži­lac ni­je do­ka­zao da či­nje­ni­ce na ko­je se po­zi­va u žal­bi ni­je mo­gao bez svo­je kri­vi­ce iz­ne­ti do za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve, to pre­ma na­la­že­nju Vi­šeg pri­vred­nog su­da shod­no čla­nu 496a ZPP ni­je mo­gao da ih iz­no­si ni u žal­bi. Iz da­tog obra­zlo­že­nja Vi­ši pri­vred­ni sud u Be­o­gra­du je po­tvr­dio pr­vo­ste­pe­nu pre­su­du i od­bio žal­bu tu­ži­oca. "[16]

Slo­vo za­ko­na upo­tre­blja­va hi­po­te­tič­ki is­kaz: ako (stran­ke-pod­vu­kao B.Ž.) uči­ne ve­ro­vat­nim da bez svo­je kri­vi­ce ni­su mo­gle da ih iz­ne­su, od­no­sno pred­lo­že na pri­prem­nom ro­či­štu, od­no­sno na pr­vom ro­či­štu za glav­nu ras­pra­vu (no­ve či­nje­nice i do­ka­ze-pod­vu­kao B.Ž.) Na taj na­čin do­zvo­lje­no je stran­ka­ma da svoj pro­ce­sni pa­si­vi­zam oprav­da­ju ra­zum­no ve­ro­vat­nim raz­lo­zi­ma. To je ma­nji ste­pen si­gur­no­sti sa sta­no­vi­šta raz­lo­ga ko­ji oprav­da­va­ju pro­pu­šta­nje ali ni­je sve­den sa­mo na či­nje­nič­nu tvrd­nju. Ta tvrd­nja za slu­čaj da je od pro­tiv­ne stran­ke ospo­re­na mo­ra bi­ti ve­ro­vat­no oprav­da­na a to zna­či do­ve­de­na do od­re­đe­nog ste­pe­na iz­ve­sno­sti. Oprav­da­nost pro­pu­šta­nja stran­ke da ra­ni­je – na vre­me iz­ne­se upo­tre­blje­ne no­vo­te vred­nu­je se u sva­kom kon­kret­nom slu­ča­ju. Stran­ka ko­ja iz­no­si no­vo­te du­žna je da iz­ne­se či­nje­ni­ce ko­je oprav­da­va­ju ta­vo nje­no po­na­ša­nje. Ni­je do­volj­no sa­mo iz­no­še­nje pa­u­šal­ne tvrd­nje ti­pa is­ka­za: ni­sam bio u mo­guć­no­sti da pre upo­tre­bim od­re­đe­nu či­nje­ni­cu, od­no­sno do­ka­zno sred­stvo. U toj pro­ce­snoj si­tu­a­ci­ji ta stran­ka je li­še­na da upo­tre­bi te či­nje­ni­ce i do­ka­ze i kao raz­log za pred­log za po­na­vlja­nje po­stup­ka u smi­slu od­red­be čl. 426. stav 1. tač­ka 10. Za­ko­na [17].

Ka­da sud su­prot­no slo­vu za­ko­na u či­nje­nič­nu ba­zu sud­ske od­lu­ke uvr­sti no­vo­te (no­ve či­nje­ni­ce i/ili upo­tre­bi no­va do­ka­zna sred­stva ko­ji­ma su utvr­đe­ne či­nje­ni­ce ko­je bez njih ne bi­le po­tvr­đe­ne) či­ni bit­nu po­vre­du od­re­da­ba par­nič­nog po­stup­ka iz od­red­be čl. 374 stav 1. Za­ko­na ko­ja za slu­čaj da bu­de od uti­ca­ja na do­no­še­nje za­ko­ni­te i pra­vil­ne pre­su­de vo­di nje­nom uki­da­nju.

Za slu­čaj da sud stek­ne uve­re­nje da je stran­ka ni­je bi­la u sta­nju da ra­ni­je upo­tre­bi či­nje­ni­ce i do­ka­zna sred­stva ta­da ne­će de­lo­va­ti na­zna­če­na pre­klu­zi­ja. U su­prot­nom pa­si­vi­zam stra­na­ka ima­će za po­sle­di­cu nji­ho­vu ne­mo­guć­nost upo­tre­be na­zna­če­nih no­vo­ta u konkretnoj par­ni­ci.

Či­nje­ni­ce ko­je stran­ka na vre­me ni­je upo­tre­bi­la ili ra­zum­no oprav­da­la svoj pa­si­vi­zam na tu te­mu osta­ju za­to iz­van prav­no vred­nog uti­ca­ja.[18]

Za­klju­čak

             Upo­tre­ba či­nje­ni­ca i do­ka­za je po slo­vu za­ko­na do­bi­la i vre­men­sko ogra­ni­če­nje u par­nič­nom po­stup­ku. To u upo­red­nom pra­vu ni­je no­vo re­še­nje. Nje­gov za­kon­ski raz­log je ostva­ri­va­nje su­đe­nja u ra­zum­nom ro­ku. Po­sle slo­vom za­ko­na od­re­đe­nih do­ga­đa­ja ni­je is­klju­če­na nji­ho­va upo­tre­ba ali sa­mo ako je pro­pu­šta­nje iz­no­še­nja no­vo­ta re­zul­tat ra­zum­no oprav­da­nih raz­lo­ga. Ov­de je reč o či­nje­ni­ca­ma ko­je se po­sto­ja­le u vre­me odr­ža­va­nja pri­prem­nog ro­či­šta ili pr­vog ro­či­šta za glav­nu ras­pra­vu. No­vo­te na­knad­no na­sta­le u to­ku tra­ja­nja pr­vo­ste­pe­nog po­stup­ka iz­mi­ču na­zna­če­noj prekluziji do nje­go­vog okon­ča­nja. Od to­ga tre­ba raz­li­ko­va­ti mo­guć­nost iz­no­še­nja no­vo­ta na no­voj ras­pra­vi po­sle pr­vog uki­da­nja sud­ske od­lu­ke po žal­bi i nji­ho­vu upo­tre­bu u žal­bi. Ta­da ta­ko­đe de­lu­je uslov­na pre­klu­zi­ja i na no­voj ras­pra­vi po­sle uki­da­nja sud­ske od­lu­ke i to u od­no­su na sve one či­nje­ni­ce i do­ka­ze ko­je su po­sto­ja­li do za­klju­če­nja ra­ni­je glav­ne ras­pra­ve.



[1] Vi­de­ti od­red­bu čla­na 7. Za­ko­na o par­nič­nom po­stup­ku "Sl. gla­snik RS" broj 72/2011). U tek­stu: ZPP ili Za­kon

[2]   Pre­ma od­red­bi čl. 7. stav 2. Za­ko­na:  Sud će da raz­mo­tri i utvr­di sa­mo či­nje­ni­ce ko­je su stran­ke iz­ne­le i da iz­ve­de sa­mo do­ka­ze ko­je su stran­ke pred­lo­ži­le, ako za­ko­nom ni­je dru­ga­či­je pro­pi­sa­no.

[3]   Pre­ma od­red­bi čl. 7. Za­ko­na: Stran­ke su du­žne da iz­ne­su sve či­nje­ni­ce na ko­ji­ma za­sni­va­ju svo­je zah­te­ve i da pred­lo­že do­ka­ze ko­ji­ma se utvr­đu­ju te či­nje­ni­ce.

     Sud će da raz­mo­tri i utvr­di sa­mo či­nje­ni­ce ko­je su stran­ke iz­ne­le i da iz­ve­de sa­mo do­ka­ze ko­je su stran­ke pred­lo­ži­le, ako za­ko­nom ni­je dru­ga­či­je pro­pi­sa­no.

     Sud je ovla­šćen da utvr­di i či­nje­ni­ce ko­je stran­ke ni­su iz­ne­le i iz­ve­de do­ka­ze ko­je stran­ke ni­su pred­lo­ži­le, ako iz re­zul­ta­ta ras­pra­vlja­nja i do­ka­zi­va­nja pro­iz­la­zi da stran­ke ras­po­la­žu zah­te­vi­ma ko­ji­ma ne mo­gu da ras­po­la­žu  član 3. stav 3).

[4]   Od to­ga po­sto­ji iz­u­ze­tak ka­da se tu­žba ne do­sta­vlja na od­go­vor-ar­gu­me­nat iz od­red­be čla­na 472. ZPP

[5]   Vi­de­ti:  Za­kon o par­nič­nom po­stup­ku, Pred­go­vor Prof. dr. Gor­da­na Stan­ko­vić, "Sl. gla­snik RS", 2011, Iz­vor­ni za­ko­ni i pro­pi­si, str. 124

[6]   Vi­de­ti od­red­bu čl. 230. Za­ko­na ko­ja gla­si:  Ne do­ka­zu­ju se či­nje­ni­ce ko­je je stran­ka pri­zna­la pred su­dom u to­ku par­ni­ce, od­no­sno či­nje­ni­ce ko­je ni­je ospo­ri­la.

[7]   Vi­de­ti pot­pu­ni­je: Prof. dr. Bo­ri­vo­je Po­znić i Prof. dr. Ve­sna Ra­kić Vo­di­ne­lić, Gra­đan­sko pro­ce­sno pra­vo, pet­na­e­sto iz­me­nje­no i do­pu­nje­no iz­da­nje, Sa­vre­me­na ad­mi­ni­stra­ci­ja, 1999. go­di­ne, str. 237

[8] To isto va­ži i ka­da je pu­no­moć­nik pri­znao ne­ku či­nje­ni­cu na ro­či­štu na ko­me stran­ka ni­je pri­su­stvo­va­la ili je ne­ku či­nje­ni­cu pri­znao u pod­ne­sku, a stran­ka to pri­zna­nje ka­sni­je iz­me­ni ili opo­zo­ve, sud će da ce­ni obe iz­ja­ve u smi­slu čla­na 230. stav 3. ovog za­ko­na čl. 87. stav 2. Za­ko­na).

[9] Vi­de­ti pot­pu­ni­je Za­kon o par­nič­nom po­stup­ku, pred­go­vor Gor­da­na Stan­ko­vić, "Slu­žbe­ni gla­snik RS", 2011, str. 97

[10] Vi­de­ti: Mi­o­drag S. La­le­vić, Si­no­ni­mi i srod­ne re­či srp­sko­hr­vat­skog je­zi­ka, Lek­si­ko­graf­ski za­vod, Sve­zna­nje, Be­o­grad,  bez gra­ma­ti­ke i reč­ni­ka, 11790

[11] Pre­ma od­red­bi sta­va 3. čl. 218. Za­ko­na:  Sud mo­že da usvo­ji pri­go­vor iz sta­va 2. ovog čla­na sa­mo ako stran­ka iz sta­va 1. ovog čla­na ko­ja je bi­la ume­šač do­ka­že da:

1)        u vre­me stu­pa­nja u pret­hod­nu par­ni­cu ni­je bla­go­vre­me­no bi­la oba­ve­šte­na o par­ni­ci ko­ja je pret­hod­no vo­đe­na i ti­me bi­la spre­če­na da pred­u­zi­ma rad­nje ko­je bi do­ve­le do po­volj­ni­jeg is­ho­da te par­ni­ce;

2)        je stran­ka iz par­ni­ce ko­joj se pri­dru­ži­la kao ume­šač, na­mer­no ili iz gru­be ne­pa­žnje, pro­pu­sti­la da pred­u­zi­ma par­nič­ne rad­nje ko­je bi do­ve­le do po­volj­ni­jeg is­ho­da pret­hod­ne par­ni­ce, a za mo­guć­nost nji­ho­vog pred­u­zi­ma­nja ra­ni­ji ume­šač ni­je znao ili ni­je mo­gao da zna;

3)        je stran­ka iz pret­hod­ne par­ni­ce svo­jim par­nič­nim rad­nja­ma spre­ča­va­la da na­stu­pi dej­stvo rad­nji nje­nog ume­ša­ča.

     Ako stran­ka iz sta­va 1. ovog čla­na ko­ja je bi­la ume­šač uspe sa pri­go­vo­rom iz sta­va 2. ovog čla­na, sud će da do­zvo­li da stran­ke po­no­vo ras­pra­vlja­ju o či­nje­nič­nim i prav­nim pi­ta­nji­ma o ko­ji­ma je ras­pra­vlje­no u pret­hod­noj par­ni­ci.

[12] Vi­de­ti od­red­bu čla­na 303. Za­ko­na o par­nič­nom po­stup­ku Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re, "Slu­žbe­ni list RCG", br. 22/2004, 28/2005, 76/2006). U te­k­stu: ZPP RCG

[13] Ta­ko prof. dr. Ve­sna Ra­kić Vo­di­ne­lić u član­ku: Za­kon o par­nič­nom po­stup­ku na­vo­di I ovo: "Tre­će pre­zen­ti­ra­no re­še­nje ZPP/2011 ni­je kon­zi­stent­no iz vi­še raz­lo­ga. Naj­pre, po čla­nu 360. stav 3. ZPP/2011, vre­men­ske gra­ni­ce prav­no­sna­žno­sti se i da­lje ve­zu­ju za či­nje­nič­no sta­nje ona­kvo ka­kvo je u tre­nut­ku za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve kao što je bi­lo i u ra­ni­jim ver­zi­ja­ma ZPP: Prav­no­sna­žnost pre­su­de ve­zu­je se za či­nje­nič­no sta­nje utvr­đe­no do za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve". To pod­ra­zu­me­va da su stran­ke iz­ne­le sve či­nje­ni­ce ko­je su na­stu­pi­le do okon­ča­nja glav­ne ras­pra­ve i da ih je sud utvr­đi­vao za prav­no­sna­žnu pre­su­du do­ne­tu na pri­prem­nom ro­či­štu re­le­vant­no vre­me je za­vr­še­tak ro­či­šta). Pro­me­na ko­ja je u pre­su­đe­nom ma­te­ri­jal­no­prav­nom od­no­su na­sta­la po­sle te vre­men­ske gra­ni­ce ovla­šću­je tu­ži­o­ca či­ji je zah­tev prav­no­sna­žno od­bi­jen da po­kre­ne no­vu par­ni­cu ako sma­tra da pro­me­na či­ni zah­tev osno­va­nim. Ta­ko prav­no­sna­žnost pre­su­de ko­jom je tu­žbe­ni zah­tev od­bi­jen kao pre­u­ra­njen ne pro­ti­vi se no­voj tu­žbi po­sle do­spe­lo­sti po­tra­ži­va­nja. "Čla­nak je ob­ja­vljen u ča­so­pi­su "Iz­bor sud­ske prak­se", broj 2/12, str. 9-29

[14] Pre­ma od­red­bi čla­na 372. ZPP U žal­bi ne mo­gu da se iz­no­se no­ve či­nje­ni­ce i pred­la­žu no­vi do­ka­zi, osim ako pod­no­si­lac žal­be uči­ni ve­ro­vat­nim da bez svo­je kri­vi­ce ni­je mo­gao da ih iz­ne­se, od­no­sno pred­lo­ži do za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve.

     U žal­bi ne mo­gu da se is­ti­ču ma­te­ri­jal­no­prav­ni pri­go­vo­ri

[15] O kri­vi­ci u isto­vr­snoj si­tu­a­ci­ji vo­di ra­ču­na i ova sud­ska od­lu­ka:  Po­štu­ju­ći od­red­bu čla­na 7. Za­ko­na o par­nič­nom po­stup­ku na ko­ju se po­zi­va i žal­ba na stran­ka­ma je bi­lo da pri­lo­že i pred­lo­že do­ka­ze. Ra­di to­ga ka­da je tu­že­na stra­na pred­lo­ži­la da se iz­ve­de do­kaz pre­gle­dom sni­ma­ka vi­deo nad­zo­ra za na­zna­če­ne da­ne na osno­vu ko­jih je sa­či­njen na­zna­če­ni Iz­ve­štaj re­fe­ren­ta vi­deo nad­zo­ra ta­da tu­ži­lac ne mo­že uspe­šno is­ti­ca­ti u po­stup­ku po žal­bi okol­nost da vi­deo snim­ci ni­su pre­gle­da­ni i po­zi­va­ti se na od stra­ne tu­ži­o­ca pri­lo­že­ni vi­deo za­pis. Ovo za­to što je sam tu­ži­lac svo­jim pro­ce­snim po­na­ša­njem, pro­ti­vlje­njem da se iz­ve­de na­zna­če­ni do­kaz uti­cao da sud taj do­kaz ne iz­ve­de i da svo­ju od­lu­ku za­snu­je na na­zna­če­nom iz­ve­šta­ju re­fe­ren­ta vi­deo nad­zo­ra. Stran­ke od­re­đu­ju svoj od­nos pre­ma do­ka­zi­ma ne sa­mo nji­ho­vim pred­la­ga­njem i pri­la­ga­njem već i pro­ti­vlje­njem da se od­re­đe­ni do­ka­zi iz­ve­du pa za­to pro­ti­vlje­nje stran­ke ov­de tu­ži­o­ca da se pre­gle­da vi­deo za­pis ce­li­ne do­ga­đa­ja ne mo­že mu bi­ti od ko­ri­sti ni­ti tu­ži­lac mo­že u žal­bi osno­va­no na­knad­no tra­ži­ti u su­šti­ni pre­gled snim­ka vi­deo nad­zo­ra. (Neo­bja­vlje­na Pre­su­da Ape­la­ci­o­nog su­da u Be­o­gra­du, Gž1. 697/12 od 22.02.2012. go­di­ne)

[16] Iz od­lu­ke Vi­šeg pri­vred­nog su­da u Be­o­gra­du, Pž. 6486/99 od 08.12.1999. go­di­ne ko­ja je ob­ja­vlje­na u Sud­skoj prak­si Pa­ra­graf Lek­sa

[17] Pre­ma toj nor­mi:  stran­ka sa­zna za no­ve či­nje­ni­ce ili na­đe ili stek­ne mo­guć­nost da upo­tre­bi no­ve do­ka­ze na osno­vu ko­jih je za stran­ku mo­gla da bu­de do­ne­ta po­volj­ni­ja od­lu­ka da su te či­nje­ni­ce ili do­ka­zi bi­li upo­tre­blje­ni u ra­ni­jem po­stup­ku

[18] O to­me se iz­ja­šnja­va ova sud­ska od­lu­ka ko­ja je ak­tu­el­na za na­šu te­mu i ako se od­no­si na po­stu­pak po žal­bi. Ta od­lu­ka gla­si:  Žal­be­ni na­vo­di tu­že­nog, ko­ji se od­no­se na či­nje­ni­cu da tu­ži­lac ni­je do­sta­vio za­pi­snik o iz­ve­de­nim ra­do­vi­ma, te za­pi­snik o iz­vr­še­noj pri­mo­pre­da­ji iz­vr­še­nih ra­do­va, kao i na­vo­di tu­že­nog da ni­ka­da ni­je pri­mio fak­tu­ru ko­ja je osnov tu­ži­o­če­vog po­tra­ži­va­nja, a da do­spe­lost du­ga za­vi­si od pri­je­ma iste, se pr­vi put iz­no­se u žal­bi. U pri­vred­nim spo­ro­vi­ma, me­đu­tim, no­ve či­nje­ni­ce i no­vi na­vo­di mo­gu se iz­no­si­ti u po­stup­ku po žal­bi, na osno­vu čla­na 485. ZPP, sa­mo ako ža­li­lac uči­ni ve­ro­vat­nim da ih bez svo­je kri­vi­ce ni­je mo­gao iz­ne­ti, od­no­sno pred­lo­ži­ti do za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve. Ka­ko u kon­kret­noj žal­bi ža­li­lac ni­je uči­nio ve­ro­vat­nim da na­vo­de ko­je pr­vi put is­ti­če u žal­bi ni­je bez svo­je kri­vi­ce mo­gao iz­ne­ti do za­klju­če­nja glav­ne ras­pra­ve, to isti žal­be­ni na­vo­di ni­su do­zvo­lje­ni, pa ih, sto­ga, u po­stup­ku po žal­bi, ovaj sud ni­je ni raz­ma­trao.  Pre­su­da Pri­vred­nog ape­la­ci­o­nog su­da, Pž. 12635/2010 od 21.07.2011. go­di­ne). Ova od­lu­ka je ob­ja­vlje­na u Sud­skoj Prak­si Pa­ra­graf Lek­sa.

 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)