APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

10.01.2013.

Gž 1841/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 1841/11
Dana 10.01.2013. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Zorane Delibašić, predsednika veća, Gordane Todorović i Melanije Santovac, članova veća, u parnici tužilje AA, sa umešačem na strani tužilje AA1, čiji je zajednički punomoćnik AB, adv., protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik BA, adv., radi utvrđenja, odlučujući o žalbi tužilje i umešača izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 51P.br.78185/2010 od 26.10.2010. godine, u sednici veća održanoj dana 10.01.2013. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužilje AA i umešača AA1 i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 51P.br.78185/2010 od 26.11.2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 51P br.78185/2010 od 26.11.2010. godine u prvom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da tuženi nema pravo na nasleđivanje imovine pok. PP. U drugom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je punovažan usmeni testament pok. PP kojim je ostavilja raspolagala u korist tužilje, kako je navedeno u zapisniku o saslušanju svedoka usmenog testamenta, sačinjenog pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu dana 29.03.1994. godine i koji je proglašen na ročištu održanom dana 19.10.1994. godine u predmetu II O.br.1151/93. U trećem stavu izreke obavezani su tužilja i umešač da tuženom naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 198.750,oo dinara.

Blagovremeno izjavljenom žalbom tužilja i umešač pobijaju prvostepenu presudu u celosti iz svih razloga propisanih odredbom čl.360 st.1 Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je dostavio odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost prvostepene presude u okviru ovlašćenja iz čl.372 ZPP („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu čl.506 st.1 ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11), Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je žalba tužilje i umešača neosnovana.

U sprovedenom prvostepenom postupku nisu počinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl.361 st.2 tačka 1,2,5,7 i 9 ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Činjenično stanje važno za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva u postupku je potpuno i pravilno utvrđeno izvedenim dokazima, koji su pravilno ocenjeni primenom čl.8 ZPP, ocenom svakog dokaza zasebno, svih dokaza zajedno, i na osnovu rezultata celokupnog postupka, i navodima žalbe nije dovedeno u sumnju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženog, BB, je usvojila JJ 28.12.1960. godine. U zapisniku o zaključenju usvojenja od 28.12.1960. godine, sačinjenog pod brojem 06-10727 u Odeljenju za društvene službe Narodnog odbora Opštine Novi Beograd, je navedeno da je usvojenik mal. BB iz Novog Beograda, rođen _. godine, od nepoznatog oca i majke PP, da je prilikom zaključenja usvojenja predloženo od strane usvojioca i majke usvojenika da porodično ime usvojenika bude JS, te da će usvojenik imati prava i obaveze koje imaju rođena deca prema svojim roditeljima kao i da će usvojioca posle njegove smrti naslediti srazmerno sa ostalom rođenom decom kao ravnopravni naslednik. U izvodu iz matične knjige rođenih Opštine Savski venac tekući br.277/32 za 1969. godinu je navedeno da je tuženi rođen _. godine, da mu je majka PP, a u rubrici naknadni upisi i zabeležbe su konstatovane promene izvršene na osnovu Zapisnika o zaključenju usvojenja od 28.12.1960. godine. Dalje je utvrđeno da izjava poslednje volje pok. PP o raspolaganju imovinom nije data uz istovremeno prisustvo dva testamentalna svedoka.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbene zahteve tužilje. Za svoju odluku prvostepeni sud je dao potpune, jasne i na zakonu zasnovane razloge koje prihvata i drugostepeni sud.

Navodima žalbe pravilnost i zakonitost pobijane presude nije dovedena u sumnju.

Naime, u konkretnom slučaju, usvojenje kojim je pok. JJ usvojila BB je zaključeno 28.12.1960. godine, za vreme važenja Zakona o usvojenju („Službeni list FNRJ“, br.30/47), kojim je predviđen samo jedan oblik usvojenja, nepotpuno usvojenje, koje ne utiče na prava usvojenika prema njegovim roditeljima i drugim srodnicima, kao ni na njegove dužnosti prema njima (čl. 17 st. 4). Dakle, usvojenik ne gubi nasledna prava prema biološkim roditeljima.

Ne mogu se prihvatiti navodi žalbe da kako je tuženi stekao na osnovu zaključenog usvojenja nasledna prava prema usvojiocu, to isti ne može da spada i u prvi nasledni red zakonskih naslednika svoje prirodne majke pok. PP, imajući u vidu da usvojenik iz usvojenja zaključenog po odredbama navedenog zakona može da nasledi i usvojioca (ne i njegove srodnike) i svoje biološke roditelje. Zakon je članom 19 stavom 1 predvideo mogućnost da se nasledna prava usvojenika prema usvojiocu ograniče ili sasvim isključe i to samo u situaciji kada usvojilac ima rođene dece, dok je odredba čl. 17 st. 4 bila imperativne prirode, odnosno nije ni postojala mogućnost da se usvojenikova prava prema krvnim srodnicima isključe ili ograniče, te su stoga nasledna prava tuženog prema biološkoj majci ostala u celosti očuvana.

Suprotno navodima žalbe, usvojenje zaključeno za vreme važenja ovog zakona se ne može upodobiti potpunom usvojenju, s obzirom da je u našem pravnom sistemu institut potpunog usvojenja prvi put uveden Zakonom o usvojenju (“Službeni glasnik SRS”, br.17/76), kada je napravljena razlika između potpunog i nepotpunog usvojenja. U prelaznim i završnim odredbama ovog zakona, u čl. 32 je propisano da se usvojenje zasnovano po dosadašnjim propisima može, na predlog usvojioca zasnovati kao potpuno usvojenje ako su u vreme usvojenja bili ispunjeni uslovi iz čl. 11 i 12 ovog zakona i ako se predlog podnese nadležnom organu u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Kako u izvodu iz matične knjige rođenih za tuženog stoji da su jedini naknadni upisi izvršeni na osnovu zapisnika o zaključenju usvojenja br. 06-10727/60 od 28.12.1960.godine, to proizilazi da predmetno usvojenje nije pretvoreno u potpuno usvojenje.

Kako je odredbom čl.73 st.1 Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br.52/74, 1/80 i 25/80) propisano da zaveštalac može izjaviti svoju poslednju volju usmeno pred dva svedoka samo ako usled izuzetnih prilika nije u mogućnosti da napravi pismeni testament, to u situaciji kada je prvostepeni sud na nesumnjiv način utvrdio da izjava poslednje volje pok. PP o raspolaganju imovinom nije data uz istovremeno prisustvo dva svedoka, prvostepeni sud, suprotno navodima žalbe, nije ni trebalo da utvrđuje da li su postojale izuzetne prilike u kojima se ovaj oblik testamenta može sačiniti. Naime, za punovažnost usmenog testamenta neophodno je kumulativno ostvarenje dva uslova: 1) istovremeno prisustvo dva svedoka i 2) postojanje izuzetnih prilika koje onemogućavaju zaveštaoca da sačini pismeni testament. Dakle, istovremeno prisustvo dva svedoka je neophodan uslov punovažnosti usmenog testamenta, pa u situaciji kada on nije ispunjen, zakonom predviđena forma usmenog testamenta nije ispoštovana, te je irelevantno da li je ostvaren drugi uslov njegove punovažnosti, odnosno da li su postojale izuzetne prilike.

Neosnovani su navodi žalbe da je prvostepeni sud ponovo trebao da izvede dokaz saslušanjem svedoka, s obzirom da je svedok SS na ročištu pred prvostepenim sudom dva puta saslušana (28.01.1998.god. i 22.11.2000.god.) i oba puta je izričito izjavila da pok. PP nije po izlasku iz bolnice u njenom prisustvu izjavljivala svoju poslednju volju, kao i da ona i svedok SS1 nisu kod nje istovremeno ni bili prisutni.

Na osnovu izloženog, Apelacioni sud je doneo odluku primenom čl. 375 ZPP.

Potvrđena je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom čl. 149, 150, 158 i 159 ZPP.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Zorana Delibašić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić