APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

13.07.2011.

Gž 4073/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 4073/10
Dana, 13.07.2011. godine
B e o g r a d

U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Dragane Marinković i Lovorke Stojnov, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog BB, koga zastupa punomoćnik BA, advokat, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj na presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4241/08 od 12.05.2009. godine, u sednici održanoj 13.07.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P 4241/08 od 12.05.2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 4241/08 od 12.05.2009. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 5.000.000,00 dinara i to na ime duševnih bolova zbog povrede ugleda, iznos od 1.500.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog povrede časti, iznos od 1.500.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, iznos od 2.000.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, kao neosnovan. Drugim stavom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 166.000,00 dinara.

Blagovremenom žalbom tužilac je pobijao ovu presudu iz svih zakonskih razloga.

Odgovorom na žalbu predloženo je da se žalba odbije kao neosnovana.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 372. ZPP, Apelacioni sud je našao da je žalba tužioca neosnovana.

Prvostepeni sud u postupku donošenja pobijane presude nije učinio neku od bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ZPP-a, na koje ovaj sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, a neosnovano se žalbom ukazuje na bitnu povredu postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, koja je u žalbi pogrešno označena kao bitna povreda postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. Zakona o parničnom postupku koji je prestao da važi. Izreka pobijane presude je jasna i razumljiva, nije protivrečna iznetim razlozima o bitnim činjenicama, koji su jasni, potpuni, međusobno saglasni i neprotivrečni sadržini izvedenih dokaza, te se njena zakonitost i pravilnost mogu ispitati. Suprotno žalbenim navodima, pravilno je prvostepeni sud u smislu člana 301. ZPP-a odbio izvođenje pojedinih dokaza, jer je odredbom člana 222. stav 1. i 2. ZPP-a propisano da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice i da se ne dokazuju činjenice koje su opštepoznate.

Ocenom izvedenih dokaza i na osnovu nespornih i opštepoznatih činjenica prvostepeni sud je utvrdio da je na osnovu Sporazuma o uslovima za korišćenje licence, zaključenog između Republike Srbije – Ministarstvo saobraćaja i veza i preduzeća Mobilne telekomunkacije Srbija - BK – PTT i Odluke o izdavanju licence za pružanje telekomunikacionih usluga, koje ne spadaju u usluge fiksne telekomunikacione mreže, kao stečeno pravo izdata licenca bez naknade u korist preduzeća Mobilne telekomunikacije Srbija - BK – PTT, a da je Sporazum potpisao tužilac kao Ministar saobraćaja i veza i visoki funkcioner Srpske Radikalne stranke, a da je navedenu Odluku potpisao tadašnji potpredsednik Vlade doktor Vojislav Šešelj i predsednik Srpske Radikalne stranke. Po nalaženju prvostepenog suda, tužilac je kao tadašnji visoki državni funkcioner i dugogodišnji političar, javna ličnost (funkcioner), te je dužan da trpi kritike, koje se iznose u vezi sa njegovim javnim radom i državnim poslovima, pa javnom izjavom tuženog datom u emisiji „Izbori u Srbiji - Odluka 2008“ emitovanoj na prvom programu RTS-a dana 07.05.2008. godine, nisu povređeni ugled i čast tužioca kao prava ličnosti jer nije bila usmerena na njegovu ličnost već na postupanje tadašnje Vlade i njenih funkcionera, a tužilac je bio visoki državni funkcioner u to vreme. Osim toga, po nalaženju prvostepenog suda, saglasno Ustavu Republike Srbije i odredbama Konvencije o zaštiti ljudskih i manjinskih prava, svaki građanin može da kritikuje rad Vlade i njenih ministara i iznosi vrednosni sud o njihovom radu, te je granica te kritike prema funkcionerima šira u odnosu na ostale građane.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nema pravo na naknadu nematerijalne štete za trpljenje duševnih bolova zbog evenutalne povrede ugleda i časti kao prava ličnosti zbog javne izjave tuženog, kojom je kritikovan rad ondašnje Vlade i tužioca kao državnog funkcionera.

Po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, a zatim pravilnom primenom materijalnog prava osnovano zaključio da u konkretnom slučaju ne postoji osnov za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti. Neosnovano se žalbenim navodima tužioca ukazuje da predmetna javna izjava tuženog ne predstavlja samo vrednosni sud, te da vrednosni sud mora biti zasnovan na određenim činjenicama i podacima kako bi se izbegla proizvoljna kritika, a da se pri tom u žalbi, citira samo deo predmetne izjave. Vraćajući citirani deo predmetne izjave u njen kontekst, jasno je da se izjava odnosila na kritiku rada tadašnje Vlade i tužioca kao tadašnjeg državnog funkcionera, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud i da se odnosila na problem od opšteg interesa (problem korupcije). Kako se predmetna izjava nije odnosila na privatni život tužioca, a granice prihvatljive kritike su šire za državne funkcionere nego za običnog građanina, to je pravilno prvostepeni sud zaključio da predmetna izjava nije podobna da povredi prava ličnosti tužioca (ugled i čast) jer nije usmerena na njegovu ličnost. Pravo na političku kritiku čije su prihvatljive granice šire nego u slučaju običnih pojedinaca proizilazi iz odredbe člana 46 Ustava Republike Srbije i člana 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Navedenom odredbom Ustava propisano je da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Sloboda izražavanja može se ograničiti zakonom, pored ostalog, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih. Navedenom odredbom Evropske konvencije propisano je da svako ima pravo na slobodu izražavanja i to pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u cilju zaštite ugleda i prava drugih, a što ovde nije bio slučaj.

Kako se ni ostalim žalbenim navodima ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, kako u pogledu odluke o glavnoj stvari, tako ni u pogledu odluke o troškovima postupka, to je ovaj sud primenom člana 375 ZPP-a odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA,
Jasminka Stanojević

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić