APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

10.10.2012.

Gž 6329/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 6329/11
10.10.2012.godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Zorice Jašarević, predsednika veća, Vesne Matković i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca "AA", protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik BA, advokat, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.52379/10 od 23.06.2011.godine, u sednici veća održanoj dana 10.10.2012.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.52379/10 od 23.06.2011.godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi BB, da tužiocu "AA" nadoknadi isplaćeni iznos na ime naknade štete oštećenom OO za iznos od 511.435,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.03.2008.godine pa do isplate, sve u roku od 15 dana, od prijema pismenog otpravka presude, kao i u stavu trećem izreke.

PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.52379/10 od 23.06.2011.godine u preostalom delu stava prvom izreke, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" kojim je tražio da se obaveže tuženi BB, da tužiocu nadoknadi isplaćeni iznos na ime naknade štete oštećenom OO od još 204.574,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.03.2008.godine, pa do isplate.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.52379/10 od 23.06.2011.godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu nadoknadi isplaćeni iznos na ime naknade štete oštećenom OO u visini od 716.009,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.03.2008.godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu pored dosuđenog iznosa nadoknadi isplaćeni iznos na ime naknade štete oštećenom OO u visini od 306.861,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.03.2008.godine do isplate kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 93.800,00 dinara, u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv navedene presude, pobijajući je u stavu prvom i trećem izreke, blagovremeno je izjavio žalbu tuženi i to iz svih zakonom propisanih žalbenih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu odredbe člana 372 ZPP, Apelacioni sud je našao da je žalba tuženog je delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačke 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je od 02.07.1990.godine zaposlen kod tužioca na radnom mestu čuvara šaranskog ribnjaka "VV". Dana 09.08.1992.godine tuženi je teško telesno povredio OO a lako telesno povredio OO1 tako što je iz službene lovačke puške, vlasništvo Ribarskog gazdinstva - ovde tužioca, ispalio jedan patron u pravcu oštećenih koji su se na motociklu kretali asfaltnim putem, misleći da su njih dvojica kradljivci ribe iz ribnjaka, pa su dramlije nanele OO perforativnu povredu levog oka sa zaostalim stranim telima od sačme što za posledicu ima trajno gubljenje upotrebljive vidne funkcije levog oka, a OO1 je zadobio četiri rane u predelu zadnje i bočne desne strane grudnog koša kao i dve ustrelne rane u desnoj potkolenici. Zbog navedenog, tuženi je osuđen pravnosnažnom krivičnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K.1436/92 od 24.03.1995.godine zbog krivičnog dela teške telesne povrede iz člana 53 stav 2 u vezi stava 1 Krivičnog zakona RS i jednog krivičnog dela lake telesne povrede iz člana 54stav 2 u vezi stava 1 KZ RS i izrečena mu je zatvorska kazna od jedne godine. Tužilac je pravnosnažnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.1082/05 od 19.02.2008.godine obavezan da OO naknadi štetu zbog navedenog događaja, povrede koje mu je naneo tuženi i to iznos od 400.000,00 dinara zbog umanjenja OŽA, 200.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 150.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i 100.000,00 dinara za naruženost, odnosno ukupno 850.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 172.870,00 dinara. Za višak tužbenog zahteva od dosuđenog tužilac "AA" je odbijen. Tužilac je navedene iznose od 850.000,00 dinara i 172.870,00 dinara isplatio OO dana 27.03.2008.godine. Tuženi je završio osnovnu školu, prilikom zaposlenja na mestu čuvara ribnjaka nije prošao nikakvu obuku ni on ni ostali čuvari, bilo je samo potrebno da bude fizički zdrav i da mu je mesto stanovanja blizu posla. Posao mu je bio da čuva ribnjak, da ga obilazi, sprečava krađu, ali nikada mu nije konkretno objašnjeno kako i u kojim situacijama treba da koristi lovačku pušku, sa kojom je bio zadužen. Nije imao dozvolu za posedovanje oružja, niti je bio obučen za rukovanje tom puškom od strane tužioca. Postupao je po svom nahođenju, odnosno na način kako je to razumeo, a radio je sa ostalim kolegama čuvarima. Puška je služila za zaplašivanje, nije mu bila objašnjena procedura u zaustavljanju lica koja kradu, niti je znao da je postojao neki pravilnik. U vreme nastanka štetnog događaja bio je uvećan broj čuvara, radilo se i po 20 sati dnevno, jer se pojavio veliki broj krađa, a nikakvu vanrednu naknadu ni tuženi ni ostali čuvari nisu primili, ali im je stalno bilo zamerano da se više krade i da ne obavljaju posao kako treba. Dana 09.08.1992.godine izašao je iz smene,a li je nastavio i dalje da radi i nalazio se van granice ribnjaka jer je cilj bio, u dogovoru sa ostalim kolegama koji su čuvari da se napravi “sačekuša”. Događaj se desio u ranim jutarnjim satima, pomislio je da su lica na motoru bila ta koja kradu ribu iz ribnjaka, da im je viknuo da stanu što oni nisu učinili i da je želeći da ih zaplaši pucao iz puške u njihovom pravcu, u asfalt i da nije želeo, ni imao nameru da ih povredi. Tuženi u preduzeću nije pozvan na odgovornost za ovaj događaj. Pravilnikom o fizičko tehničkom obezbeđenju tužioca, propisano je da se vatreno oružje upotrebljava ukoliko ne može da se odbije neposredan napad kojim se ugrožava život ili neposredan napad na objekat koji se čuva, a pre upotrebe vatrenog oružja upozore lica protiv koga nameravaju da ga upotrebe pucanjem u vazduh, a inače te poslove obavljaju portiri čuvari. Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta, poslovi čuvara ribnjaka su, između ostalog, da čuva objekat od moguće krađe i za iste poslove potreban je treći stepen stručne spreme ili drugi stepen stručne spreme sa položenim posebnim ispitom, kao i posebnim zdravstveno, psihofizičkim uslovima.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tuženi pričinio štetu u toku obavljanja radnog zadatka, kao radnik tužioca, čuvajući ribnjak tužioca, kojom prilikom je teško telesno povredio OO zbog čega je i osuđen pravnosnažnom krivičnom presudom pa je tužilac po pravnosnažnoj sudskoj odluci kao poslodavac isplatio određeni iznos nematerijalne štete oštećenom OO. Zbog toga, shodno odredbi člana 171 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima i člana 86 Zakona o radnim odnosima važećim na dan štetnog događaja, tuženi je dužan da tužiocu naknadi iznos koji je tužilac isplatio oštećenom. Kako je tužilac OO štetu isplatio 24.03.2008.godine a tužbu protiv tuženog podneo 02.09.2008.godine to potraživanje tužioca nije zastarelo jer je tužba podneta pre isteka roka od šest meseci propisanog članom 171 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, tužilac je doprineo nastanku štete jer je tuženog primio kao čuvara ribnjaka bez položenog posebnog ispita, zadužio ga puškom bez provere da li zna da njome rukuje. Nije ni njemu ni ostalim licima koja su obavljala poslove čuvara pružio adekvatnu obuku i obučio ih kako da postupaju i tako neobučenim čuvarima dozvoljavao da rade van smene, da bi uspešnije zaustavili krađu ribe, zbog čega je doprinos tužioca nastanku štetnog događaja 30 %. Tuženi je sa druge strane po nalaženju prvostepenog suda teško telesno povredio OO zbog čega je pravnosnažno osuđen, a nije postupao u skladu sa pravilnikom, upotrebljavajući oružje je morao prihvatiti odgovornost za posledicu njegove upotrebe, posebno i što je upotrebio da zaštiti objekat koji čuva van granice i nije ispoljio ni minimalnu potrebnu pažnju i zahteve opreznosti, pucao je u asfalt u pravcu lica koja su već prošla pored njega, pa time ispoljio krajnju nepažnju nanoseći štetu trećim licima, te imajući u vidu odredbe člana 192 Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud delimično usvojio tužbeni zahtev, te je odlučio kao u stavu prvom izreke, a za višak zbog doprinosa tužioca nastanku štetnog događaja isti odbio odlučivši kao u stavu drugom izreke.

Pravilno je po nalaženju ovog suda prvostepeni sud našao da postoji pravni osnov odgovornosti tuženog u konkretnom slučaju, pravilno primenivši odredbu člana 171 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima kao i odredbu člana 86 Zakona o radnim odnosima važećeg na dan štetnog događaja, dajući za svoju odluku potpune jasne i pravilne razloge koje u celosti prihvata i drugostepeni sud.

Međutim, odlučujući o doprinosu stranaka nastanku štetnog događaja, prvostepeni sud je iz pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, izveo nepravilan zaključak o visini doprinosa tužioca nastanku štetnog događaja, zbog čega je pogrešno primenio i materijalno pravo, odlučujući o visini novčane obaveze koju je tuženi dužan da plati tužiocu, a na pravilnu primenu materijalnog prava, drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a na isto se osnovano ukazuje i izjavljenom žalbom.

Naime, odredbom člana 192 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. U konkretnom slučaju, doprinos tužioca se ogleda u nizu propusta koje je isti učinio prilikom zapošljavanja tuženog kao i za vreme rada tuženog kod tužioca a ogleda se u tome da je tužilac primio tuženog bez položenog posebnog ispita, te ga zadužio puškom bez provere da li isti zna da rukuje vatrenim oružjem, tuženi nije prošao nikakvu obuku od trenutka kada je zaposlen niti mu je predočeno u kojim situacijama kako i na koji način treba i može da koristi vatreno oružje-lovačku pušku, kao i činjenica da je tuženi a po nalogu tužioca radio i po dvadeset časova dnevno, te dozvolio tako neobučenim čuvarima da rade van smene, a što je sve pravilno prvostepeni sud utvrdio. Međutim, ovako učinjenim propustima, po nalaženju ovog suda, tužilac je doprineo nastanku štete sa 50 %, jer je svojim ponašanjem podjednako doprineo nastanku štete, koliko i tuženi, čiji se doprinos ogleda u tome da je ipak, i pored toga što nije obučen i nije znao da rukuje pravilno vatrenim oružjem-lovačkom puškom sa kojom ga je tužilac zadužio, oružje upotrebio, bio van granice i nije ispoljio potrebnu pažnju jer je pucao u asfalt u pravcu lica koja su već prošla pored njega, te povredio dva lica, a zbog čega je i osuđen pravnosnažnom krivičnom presudom. Sa iznetih razloga, neosnovan je žalbeni navod tuženog da je doprinos tužioca 90%, dok je njegov doprinos nastanku štetnog događaja 10%. Kako je tužilac isplatio oštećenom iznos od 850.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete i iznos od 172.870,00 dinara na ime troškova postupka, to je ukupno isplatio 1.022.870,00 dinara, od čega je tuženi dužan da mu isplati, shodno utvrđenom doprinosu stranaka nastanku štetnog događaja 50%, odnosno 511.435,00 dinara, pa kako je prvostepeni sud dosudio iznos od 716.009,00 dinara, to tužiocu ne pripada i dosuđeni iznos stavom prvim izreke od 204.574,00 dinara.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 146, 149, 150 i 159 ZPP, imajući u vidu broj i vrstu preduzetih radnji od strane punomoćnika advokata, uspeh stranaka u sporu, a takođe i da usled preinačenja nije došlo do korekcije istih, a tužilac je na ročištu za glavnu raspravu dana 23.06.2011.godine troškove opredelio, te u tom smislu ne stoji navod žalbe tuženog.

Sa iznetih razloga primenom odredbe člana 375 ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, a primenom odredbe člana 380 stav 4 istog zakona, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Napominje se da su sve odredbe ZPP, koje su navedene u obrazloženju, iz Zakona o parničnom postupku objavljenog u "Službenom glasniku RS” br.125/04 i 111/09, a koji se primenjuje na osnovu člana 506 stav 1 ZPP (“Službeni glasnik RS” br.72/2011).

Predsednik veća-sudija,
Zorica Jašarević s.r.

Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Svetlana Antić