APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

12.10.2012.

Gž 6453/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž. 6453/12
Dana 12.10.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Vesne Mitrović, predsednika veća, Margite Stefanović i Milice Popović-Đuričković, članova veća, u parnici tužioca AA, protiv tuženih "BB" i "BB1", čiji je zajednički punomoćnik BA, advokat, radi raskida ugovora, vrednost predmeta spora 1.102,13 evra u dinarskoj protivvrednosti, odlučujući o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.br.6044/08 od 24.02.2009.godine, koja je ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.12556/12 od 12.07.2012.godine, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 12.10.2012.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, žalba tuženih i POTVRĐUJE presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.6044/08 od 24.02.2009.godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.12556/12 od 12.07.2012.godine, u stavu prvom, stavu trećem, stavu četvrtom, stavu petom i stavu šestom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.6044/08 od 24.02.2009.godine, stavom prvim izreke, odbija se prigovor "BB1", da je Četvrti opštinski sud u Beogradu nenadležan za suđenje po tužbi AA protiv tuženog "BB1" u ovoj pravnoj stvari. Stavom drugim izreke odbija se tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se raskine ugovor o osiguranju života br.10, 011.690 zaključen 12.01.2005.godine u Beogradu između tužioca AA i prvotuženog "BB". Stavom trećim izreke obavezuje se Austrijsko-srpsko osiguravajuće društvo "BB" da tužiocu AA isplati 199,96 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke otkupljuju efektivnu stranu valutu u mestu ispunjenja na dan isplate u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom četvrtim izreke usvaja se tužbeni zahtev tužioca pa se utvrđuje da je apsolutno ništav ugovor o osiguranju života br.11,829.263 zaključen 17.12.2004.godine između tužioca AA i drugotuženog "BB1". Stavom petim izreke obavezuje se "BB1" i "BB" da tužiocu AA solidarno isplate iznos od 902,17 evra sa domicilnom kamatom od 17.12.2004.godine pa do isplate u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke otkupljuju efektivnu stranu valutu u mestu ispunjenja na dan isplate, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom šestim izreke obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.920,00 dinara u roku od 8 dana od prijema prepisa presude.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.12556/12 od 12.07.2012.godine ispravlja se presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.br.6044/08 od 24.02.2009.godine, stav šesti izreke presude, red prvi, tako što: umesto reči “obavezuje se” treba da stoji “obavezuju se”, umesto reči “naknadi” treba da stoji “naknade”, iza reči “tužiocu” se dodaje reč “solidarno”, tako da stav 6 izreke presude glasi: “Obavezuju se tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 30.920,00 dinara u roku od 8 dana od prijema prepisa presude”.

Protiv navedene presude tuženi su blagovremeno izjavili žalbu, pobijajući presudu u stavovima prvom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se presuda može pobijati.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u granicama ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da žalba tuženih nije osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, pa nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana i stava, na koju se u žalbi posebno ukazuje. Izreka presude je razumljiva, ne protivreči sama sebi ili razlozima presude, a u presudi je navedeno dovoljno razloga o bitnim činjenicama, koji su jasni i neprotivrečni.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženima zaključio dva ugovora o osiguranju života u pisanoj formi, i to ugovor broj 10,011.690 koji je zaključen dana 12.01.2005.godine između tužioca, kao osiguranika i tuženog "BB", kao osiguravača, sa godišnjom premijom u iznosu od 199,96 evra, i ugovor broj 11,829.263 koji je zaključen 17.12.2004.godine između tužioca, kao osiguranika i tuženog "BB1" kao osiguravača, sa godišnjom premijom u iznosu od 902,17 evra. Oba ugovora zaključena su u Beogradu, na tužiočevom radnom mestu u prostorijama preduzeća “_”, a za tužene je oba ugovora zaključio njihov predstavnik BBC. Tužilac je prilikom zaključenja ugovora na ruke isplatio agentu tuženih, sa kojim je i zaključio ugovore, za prvu – 2005.godinu, na ime godišnje bruto premije iznos od 902,17 evra po ugovoru broj 11,829.263 i iznos od 199,96 evra po ugovoru broj 10,011.690, o čemu je tužiocu izdata priznanica. Nakon zaključenja ugovora nastupile su okolnosti koje onemogućavaju tužiocu da ispuni svoje ugovorne obaveze, a čije nastupanje tužilac nije mogao da predvidi u vreme zaključenja ugovora. Naime, poslodavac tužioca je 12.09.2005.godine ukinuo radno mesto zamenika generalnog direktora na kome je tužilac bio raspoređen i rasporedio ga na radno mesto referenta, od kada tužilac i ne prima zaradu, s obzirom da je iznos zarade manji od iznosa rate potrošačkog kredita koji banka “Societe generale” odbija tužiocu svakog meseca. U vreme zaključenja ugovora tužiočeva plata je iznosila 70.000,00 dinara, a sada iznosi 24.000,00 dinara. Tužilac se obratio tuženom sa zahtevom za sporazumni raskid ugovora, ali tuženi nisu prihvatili predlog, pozivajući se na član 954. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i član 6. Opštih uslova osiguranja, a u vezi mogućnosti otkupa polise, istovremeno ga upozoravajući da će ugovor o osiguranju biti raskinut bez prava na povraćaj uplaćene premije ukoliko tužilac do 25.03.2006.godine ne plati premiju koja je dospela za naplatu 01.01.2006.godine. Tužilac se obratio Narodnoj banci Srbije koja ga je, dopisom od 02.02.2007.godine, obavestila da je ugovor koji je tužilac zaključio sa "BB1" sa stanovišta našeg pravnog sistema ništav i da ne uživa pravnu zaštitu, te se ne može osnažiti, a plaćanje premije po ovom ugovoru je devizni prekršaj, kao i da u Srbiji posluje "BB" čiji je osnivač i većinski vlasnik "BB1". Inače, akcionari "BB" su VV sa udelom od 0,51% i "BB1" sa udelom od 99,49% što proizlazi iz izvoda o registraciji privrednog subjekta od 14.02.2007.godine, koji se nalazi u spisima.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, a za istu je dao dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Apelacioni sud. Pravilno je prvostepeni sud odbio prigovor stvarne nenadležnosti Četvrtog opštinskog suda za suđenje u ovoj pravnoj stvari protiv tuženog "BB1", imajući u vidu član 25. Opštih uslova osiguranja koji čine sastavni deo ugovora koji su tužilac i ovaj tuženi zaključili, pošto je prebivalište tužioca, kao osigurane osobe u Republici Srbiji, a s obzirom da su ugovorne strane ugovorile nadležnost domaćeg suda shodno članu 64. Zakona o parničnom postupku. Pored toga, nadležnost tog suda proizlazi iz člana 46. stav 4. i člana 55. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (“Službeni list SFRJ” br.43/82, 72/82 i 46/96), na šta je osnovano ukazao tužilac u svom podnesku od 23.10.2006.godine. Takođe, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tuženi "BB" dužan da tužiocu vrati uplaćeni iznos premije osiguranja od 199,96 evra u dinarskoj protivvrednosti, jer je ugovor koji su tužilac i tuženi "BB" osiguranje AD zaključili dana 12.01.2005.godine raskinut, shodno članu 124. Zakona o obligacionim odnosima, pa je posledica raskida ugovora vraćanje onoga što su ugovorne strane dale jedna drugoj. Pored toga, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je ugovor koji je tužilac zaključio sa "BB1" dana 17.12.2004.godine apsolutno ništav, jer je protivan članu 7. Zakona o osiguranju (“Službeni glasnik RS” br.55 od 21.05.2004.godine sa izmenama i dopunama), a posledica ništavosti ugovora je takođe vraćanje onoga što su ugovorne strane jedna drugoj dale, pa je pravilno prvostepeni sud obavezao osiguranje iz Graca da tužiocu, solidarno sa "BB" osiguranjem AD iz Beograda isplate iznos od 902,17 evra sa domicilnom kamatom (koja u stvari predstavlja kamatu koju propisuje Evropska centralna banka), počev od dana zaključenja ugovora i plaćanja premije osiguranja do isplate. Zbog svega navedenog žalba tuženih je morala biti odbijena, a pobijana presuda potvrđena u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi žalbe kojima se ukazuje da tužilac u podnesku od 30.03.2007.godine, kojim je uredio tužbeni zahtev, nije tražio isplatu navedenih novčanih iznosa u dinarskoj protivvrednosti, s obzirom da se radi o primeni materijalnog prava, i to člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je prvostepeni sud mogao da izreku presude dopuni obavezom tuženih na isplatu dinarske protivvrednosti označenih iznosa u evrima, pa u tom smislu nije prekoračen tužbeni zahtev, kako se to neosnovano navodi u žalbi. Takođe, na pravilnost pobijane presude nisu od uticaja navodi žalbe kojima se ukazuje na član 954. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i na pravo tuženog na povraćaj novca iz spornih ugovora o osiguranju. U konkretnom slučaju tužilac je tražio raskid ugovora zaključenog 12.01.2005.godine zbog promenjenih okolnosti i utvrđenje apsolutne ništavosti ugovora zaključenog 17.12.2004.godine, a posledice raskida, odnosno poništaja ugovora propisane su članom 132. i članom 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega nema uticaja činjenica da ugovori nisu trajali tri godine.

Navodi žalbe kojima se ukazuje na primenu austrijskog zakona koja je predviđena Opštim uslovima drugotuženog takođe ne utiču na pravilnost pobijane presude. Naime, ukoliko bi se primenilo austrijsko pravo, bio bi povređen javni poredak Republike Srbije koji čine ona pravila pravnog i društvenog poretka od kojih se ne može odstupiti i koja domaći organi imaju poštovati čak i kad domaće norme međunarodnog privatnog prava prihvataju kompetentnost stranog prava i suda, što znači da se ne može primeniti strana norma koja vređa osnovne principe domaćeg poretka, kako je propisano članom 4. već navedenog Zakona. Javni poredak je ustanova odstupanja od norme međunarodnog privatnog prava koja omogućava da nadležni organ ne primeni strano pravo, odnosno ne prizna stranu sudsku odluku zbog toga što bi to imalo za posledicu povredu osnovnih društvenih vrednosti priznatih u domaćoj zemlji. Pod javnim poretkom se podrazumevaju same osnovne norme domaćeg prava koje se u svakom slučaju moraju zaštiti, a isti termin može da označava i instituciju međunarodnog privatnog prava koja omogućava da domaći organ ne postupi po uputstvu domaće kolizione norme ili ne prizna stranu odluku, a sve to u cilju zaštite vrednosti domaćeg pravnog poretka koje se ne mogu žrtvovati. U konkretnom slučaju Zakonom o osiguranju koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora između tužioca i drugotuženog bilo je propisano da se imovina i lica u Republici Srbiji mogu osigurati samo kod društva za osiguranje osnovanog po tom zakonu, a ugovor o osiguranju zaključen suprotno navedenom je ništav. S obzirom da bi se primenom austrijskog prava u konkretnom slučaju povredile norme domaćeg prava iz navedenog Zakona, a što bi značilo povredu javnog poretka Republike Srbije, pravilno je prvostepeni sud primenio domaće pravo, utvrdio da je navedeni ugovor ništav i obavezao tužene da solidarno tužiocu vrate premiju osiguranja koju je po tom ugovoru uplatio, imajući pri tome u vidu i odnos tuženih koji proizlazi iz izvoda o registraciji "BB" osiguranja AD od 14.02.2007.godine. Pravilno je prvostepeni sud obavezao tužene da isplate i kamatu na dosuđeni iznos iz stava petog izreke, jer se radi o apsolutno ništavom ugovoru o osiguranju života, a posledica ništavosti je vraćanje svega što su ugovorene strane primile po osnovu ništavog ugovora. U konkretnom slučaju tuženi su dužni da tužiocu vrate premiju osiguranja, pa imaju i obavezu da plate zateznu kamatu na novčani iznos od dana kada su isplatu premije osiguranja primili, shodnom primenom odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima.

Apelacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene žalbe kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, pa isti nisu posebno obrazloženi.

Tužilac je u sporu uspeo, troškove postupka je tražio i opredelio, pa je pravilno prvostepeni sud obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade troškove postupka, saglasno odredbama člana 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je pobijana presuda potvrđena u stavu šestom izreke.

Prvostepena presuda je u stavu drugom izreke ostala neizmenjena, jer tužilac nije izjavio žalbu kojom bi presudu pobijao u navedenom delu izreke.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, a na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku.

Sve navedene odredbe Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS” broj 125/04, 111/09) primenjuju se u smislu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS” br.72/11).

Predsednik veća-sudija
Vesna Mitrović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić