APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

19.10.2011.

Gž 7461/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 7461/10
19.10.2011. godine
B E O G R A D

Apelacioni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Lovorke Stojnov i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužilje AA, koju zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog Instituta "BB", koga zastupa punomoćnik BA, advokat, radi naknade štete, odlučujući o žalbama tužilje izjavljenim na presudu Opštinskog suda u Mladenovcu P 715/07od 27.05.2009. godine, u sednici održanoj 19.10.2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Opštinskog suda u Mladenovcu P 715/07 od 27.05.2009. godine i predmet UPUĆUJE Drugom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Opštinskog suda u Mladenovcu P 715/07 od 27.05.2009.godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete isplati i to na ime troškova za nužnu pomoć u kući 45.000,00 dinara, na ime naknade za troškove banjskog lečenja u Igalu, Crna Gora, 60.000,00 dinara, na ime naknade za plaćanje dodatnih troškova u cilju bržeg lečenja 16.000,00 dinara i na ime naknade troškova za korišćenje taksi vozila 12.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose počev od 30.04.2007. godine pa do konačne isplate, kao i da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete i to na ime umanjenja životne aktivnosti isplati 200.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova usled povrede ruke iznos od 120.000,00 dinara, i na ime pretrpljenog straha 80.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose počev od 27.05.2009. godine pa do konačne isplate, kao neosnovan. Drugim stavom izreke obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati 59.500,00 dinara.

Blagovremenim žalbama tužilja je lično i preko punomoćnika pobijala ovu presudu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na žalbu tuženi je predložio da se žalbe tužilje odbiju kao neosnovane.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 372. Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud je našao da su žalbe tužilje osnovane.

U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da je tužilja, nakon operacije kolena, otišla na banjsko lečenje – rehabilitaciju, u Institut za rehabilitaciju „Selters“ u Mladenovacu, gde je, dana 15.04.2005. godine, u nameri da zaustavi lift i uđe u njega, pala i zadobila tešku telesnu povredu u vidu preloma distalnog radijusa levo, zbog koje povrede je imala dve operacije i lečila se tokom 2005. i 2006. godine. Prvostepeni sud je dalje utvrdio da su u Institutu „Selters“ u Mladenovcu, prilikom izgradnje objekta 1986. godine ugrađena dva lifta, i to jedan pored recepcije, a drugi lift je pored bazena, u kojem se predmetna nezgoda desila. Lift je proizveden od strane firme „David Pajić- Daka“ iz Beograda, nosivosti je 1000 kg ili 13 osoba, ima sabirne komande u oba smera, sa centralnim automatskim dvopanelnim vratima od 800 mm, ima automatska vrata koja predstavljaju kombinaciju prilaznih vrata i kabinskih vrata, tako da se krila horizontalno automatski pomeraju jedna ka drugom posredstvom sopstvenog pogona. Vrata lifta se otvaraju automatski po pristajanju kabine u stanicu, a zatvaranje vrata se izvodi automatski po isteku vremena nakon davanja komande za vožnju lifta. Vreme između završetka otvaranja i otpočinjanja zatvaranja vrata, kada postoji komanda za dalju vožnju lifta, iznosi oko 3 do 4 sekunde, što je propisana uobičajena zaštita pri zatvaranju krila automatskih vrata. Prvostepeni sud je takođe utvrdio, da su korisnici lifta bili upoznati da se pri ulazu i izlasku iz lifta mora držati pritisnuto crveno dugme sa natpisom „stop“ ili belo dugme sa oznakom – simbolom za otvaranje vrata i da na to treba da upozoravaju ostale korisnike lifta. U konkretnom slučaju do pada i povrede tužilje došlo je jer niko od ostalih prisutnih u kabini lifta, nije držao dugme „stop“ ili dugme za otvaranje vrata, pa kako tužilja, koja se nalazila u pokretu, nije dovoljno ušla u zonu vrata, tako da nije prekinula svetlosni zrak foto-električnog uređaja, pa je kontakt tužilje koja je bila u pokretu sa krilom vrata, bio dovoljan silom od 15 kg da izazove gubitak ravnoteže i pad tužilje, što se u konkretnom slučaju i dogodilo.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da šteta u konkretnom slučaju nije nastala krivicom tuženog, te da shodno odredbama člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima tuženi nije u obavezi da tužilji nadoknadi štetu koju je pretrpela zbog predmetnog štetnog događaja. Kako tužilja nije poštovala pravila koja se tiču korišćenja lifta, na kojem nije bilo nedostataka odnosno isti je bio ispravan, niti je bilo propusta tuženog u pogledu održavanja lifta, koji je uredno servisiran i bile su preduzete sve radnje koje su neophodne da lift funkcioniše nesmetano, prvostepeni sud je našao da nema uzročno-posledične veze između radnje tuženog i štete koju je tužilja pretrpela, niti krivice na strani tuženog, već da je šteta nastala iz razloga koji se mogu pripisati ponašanju same tužilje, zbog čega je tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete odbio kao neosnovan.

Po oceni Apelacionog suda, osnovano se žalbama tužilje ukazuje da, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nisu utvrđene sve činjenice bitne za odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu. Naime, shodno članu 173. Zakona o obligacionim odnosima za štetu nastalu u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog Zakona je propisano da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Prvostepeni sud je propustio da primeni navedene zakonske odredbe, i da pri tom utvrdi da li je predmetna šteta nastala u vezi sa opasnom stvari odnosno u konkretnom slučaju u vezi sa liftom, zbog čega bi tuženi kao njen imalac, bio odgovoran za štetu, izuzev ako dokaže da opasna stvar nije uzrok štete ili da postoji neki od osnova iz člana 177. ZOO da se tuženi kao imalac opasne stvari, u celosti ili delimično oslobodi odgovornosti. Tuženi kao zdravstvena ustanova obavlja zdravstvenu delatnost i pruža usluge zdravstvene zaštite, i bio dužan da svim licima obezbedi i bezbedan boravak u svom objektu, pa i bezbedno korišćenje lifta, bilo samostalno ili uz pratnju drugog lica ukoliko je to neophodno, posebno imajući u vidu da se radi o pacijentima koji se tu nalaze na rehabilitaciji, odnosno radi fizikalne terapije, te da je tužilja, prema sopstvenom iskazu i iskazima saslušanih svedoka, pri hodu koristila štake. Dakle, po oceni ovog suda, imalac opasne stvari je pored obaveze da stvar održava u ispravnom stanju, dužan i da upotrebu opasne stvari prilagodi konkretnim uslovima, o čemu je izostala ocena prvostepenog suda, naročito imajući u vidu navode svedoka i utvrđenu činjenicu da je lice koje ulazi u lift moglo to bezbedno uraditi ukoliko lica u liftu pridrže dugme stop ili dugme za otvaranje vrata, što svakako ne ukazuje na prilagođenost rada lifta teško pokretnim pacijentima.

Iz navedenih razloga, prvostepena presuda je morala biti ukinuta, primenom člana 377. stav 2. ZPP, a primenom člana 161. stav 3. ZPP ukinuta je i odluka o troškovima spora, jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će otkloniti propuste na koje mu je ukazano ovim rešenjem i utvrditi činjenice od kojih zavisi pitanje odgovornosti tužene za prilagođavanje režima rada lifta uslovima institucije koja pruža usluge rehabilitacije povređenih pacijenata i korišćenju lifta od strane teško pokretnih pacijenata, pa će u zavisnosti od utvrđenja tih činjenica i ocene postojanja osnova odgovornosti tužene izvesti po potrebi i druge dokaze bitne za odluku o visini tužbenog zahteva, da bi pravilnom primenom materijalnog prava, i to člana 173., 174. i 177. Zakona o obligacionim odnosima, ponovo odlučio o tužbenom zahtevu.

Predsednik veća-sudija
Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić