APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

16.03.2011.

Gž 7473/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 7473/10
Dana 16.03.2011. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

Apelacioni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Dragane Marinković i Lovorke Stojnov, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, koju zastupa Direkcija za imovinsko pravne poslove iz Beograda, ulica Svetozara Markovića br. 21 i Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, čiji je zakonski zastupnik Republičko javno pravobranilaštvo iz Beograda, ulica Nemanjina br. 26, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.5797/07 od 27.02.2009. godine, u sednici održanoj 16.03.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br. 5797/07 od 27.02.2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br. 5797/07 od 27.02.2009. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate ukupan novčani iznos od 1.350.000,00 dinara i to 200.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 200.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, 150.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti i 800.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja presude pa do isplate, kao neosnovan. Drugim stavom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv navedene presude žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je obrazloženje žalbe uputio sudu 23.05.2005. godine, po isteku zakonom propisanog roka za izjavljivanje žalbe, jer je prema povratnici u spisima, punomoćnik tužioca presudu primio 04.05.2009. godine, iz kojih razloga sud nije razmatrao navode istog podneska.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 372. ZPP-a, Apelacioni sud je našao da je žalba neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ZPP-a, na koje ovaj sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, a iz napred navedenih razloga, nisu razmatrani navodi iz obrazloženja žalbe upućene sudu po isteku zakonskog roka za izjavljivanje žalbe, o postojanju drugih povreda postupka.

Prema razlozima pobijane presude, tužilac je 09.03.1996. godine oko 15,00 časova, zajedno sa suprugom, sakupljao drva u ataru sela Jakovo u priobalju reke Save. U blizini mosta koji vodi ka Ostružnici tužilac je nagazio na antimagnetnu minu (tzv. „paštetu“) koja je eksplodirala, kada je tužilac zadobio teške telesne povrede u vidu amputacije desnog stopala. Uviđaj na licu mesta od strane MUP-a nije izvršen, ali prema potvrdi ovog organa od 27.06.1996. godine, radi se o mini koja je najverovatnije dospela vodom sa ratnog područja. U periodu od septembra 1995. godine do marta 1996. godine u ataru sela Jakovo u priobalju reke Save izvođena su uvežbavanja VP 3046 Jakovo ali nikad prilikom vežbe nisu korišćene prave mine, ni prava municija. Zemljište na kome se nalazila eksplozivna naprava na koju je tužilac nagazio i zadobio povrede je državna svojina, čiji je korisnik JP „Srbija šume“ Beograd. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca kao u izreci pobijane presude, ocenjujući da nema osnova za odgovornost tuženih za štetu koju je tužilac navedenom prilikom pretrpeo, koje razloge prihvata i ovaj sud.

Naime, što se tiče odgovornosti prvotužene međupresudom koju je doneo prvostepeni sud u ovom predmetu P.br. 5039/99 od 31.10.200. godine utvrđeno je da ne postoji osnov odgovornosti prvotužene (Države SRJ- SMO) za naknadu štete na koju se odnosi tužbeni zahtev tužioca. Na ovu presudu tužilac nije izjavio žalbu i ona je postala pravnosnažna. Saglasno navedenom, kako je pravnosnažnom presudom donetom u ovoj parnici utvrđeno da ne postoji osnov odgovornosti Države SRJ – SMO čiji je pravni sledbenik tužena Republika Srbija- Ministarstvo odbrane, pravilno je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev u odnosu na ovog tuženog.

U odnosu na Ministarstvo unutrašnjih poslova, odgovornost tužene države jedino bi se mogla zasnivati na odredbama člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koje propisuju odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, odnosno na članu 25. Ustava Republike Srbije, koji je važio u vreme nastanka štetnog događaja, po kome svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom nanese službeno lice ili državni organ u skladu sa zakonom. Radi se o odgovornosti za drugog, kao vrste deliktne odgovornosti, kod koje je, za razliku od objektivne odgovornosti gde se krivica pretpostavlja, nužno dokazati i utvrditi postojanje uzročno-posledične veze između nezakonitog ili nepravilnog rada organa ili službenih lica i nastale štete. Dakle, da bi se dosudila pravična novčana naknada nematerijalne štete u smislu člana 200. ZOO potrebno je da je šteta nastala kao posledica protivpravnosti odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada organa, u konkretnom slučaju organa unutrašnjih poslova. Tužilac svoj zahtev za naknadu štete zasniva na činjenici da je šteta, prema njegovim navodima, nastala nečinjenjem- propuštanjem vršenja dužnog nadzora od strane organa MUP-a u čiji delokrug spada obezbeđenje rečnih tokova na područjima koja ne predstavljaju državnu granicu, kao i na odredbama člana 1. tada važećeg Zakona o unutrašnjih poslovima, kojim je bilo propisano da su unutrašnji poslovi zakonom utvrđeni poslovi čijim obavljanjem nadležni republički organi ostvaruju bezbednost republike i njenih građana i obezbeđuju ostvarivanje Ustavom i zakonom utvrđenih drugih prava građana. Međutim, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, koje se navodima žalbe ne dovodi u sumnju, tužilac u ovom postupku nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između nezakonitog rada ili propuštanja i konkretne štete koju je pretrpeo. Eksplozivna naprava jeste opasna stvar i za štetu koja nastane od takve stvari, saglasno članu 173. i 174. ZOO, odgovara njen vlasnik ili lice koje tu stvar koristi u okviru svoje delatnosti. Kako organi MUP-a ne koristi ove vrstu eksplozivnih naprava u okviru svoje delatnosti, nije bila u njihovom vlasništvu i kako se ta stvar nalazila na zemljištu koje nije pod obaveznim nadzorom ili kontrolom organa MUP-a, nema osnova za odgovornost drugotužene za nastanak navedenog štetnog događaja, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud.

Na osnovu člana 375. ZPP-a odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Jasminka Stanojević s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnica
Svetlana Antić s.r.