APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

26.04.2013.

Gž1 3133/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 3133/12
Dana 26.04.2013. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Radomira Kokotovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, koga zastupa advokat AB protiv tuženog "BB", koga zastupa advokat BA, radi poništaja rešenja o otakzu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Osnovnog suda u Smederevu 2P1.br.1556/10 od 12.12.2011. godine, doneo je posle zaključene rasprave pred ovim kao drugostepenim sudom dana 26.04.2013. godine kojoj su prisustvovali tužilac, punomoćnik tužioca i punomoćnik tuženog, istog dana

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Smederevu 2P1.br.1556/10 od 12.12.2011. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu nadoknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 78.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa ove presude.

ODBIJA SE zahtev tuženog da se obaveže tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 128.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu 2P1.br.1556/10 od 12.12.2011. godine, u stavu jedan izreke poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog broj 61/06 od 20.10.2006. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad u roku od 8 dana po prijemu presude pod pretnjom izvršenja , dok je stavom dva izreke obavezan tuženi da tužiocu na ime parničnih troškova isplati iznos od 87.500,00 dinara, a sve u roku od 8 dana od pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv ove presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Tuženi je tražio naknadu troškova postupka po žalbi.

Tužilac je na raspravi pred drugostepenim sudom predložio da se žalba odbije kao neosnovana a troškove zastupanja u žalbenom postupku tražio je po AT u iznosu od 33.000,00 dinara po ročištu.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011) Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba je neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude sledi: da je tužiocu u radnom odnosu kod tuženog na poslovima „poslovođa u pogonu _“ dostavljeno Upozorenje od 21.08.2006 godine istog dana,da je prema sadržaju ovog upozorenja tužilac upozoren da je učinio povredu radne obaveze što je dana 21.07.2006. godine odbio izvršenje poslova dobijenih od strane zamenika direktora bez opravdanog razloga te da je tužilac ovim upozorenjem pozvan da odmah, a najkasnije do 25.08.2006. godine dođe u službu pravnih kadrovskih poslova radi davanja izjave i utvrđivanja odgovornosti za učinjenu povredu radne obaveze. da je rešenjem o otkazu Ugovora o radu tuženog broj 61/06 od 20.10.2006. godine tužiocu na poslovima „poslovođe u pogonu _“ otkazan Ugovor o radu broj XV/7-3/6-462 od 17.05.2002. godine zbog učinjene povrede radne obaveze odbijanje izvršavanja poslova i naloga neposrednog rukovodioca utvrđene članom 16 tačka 8 alineja 3 Ugovora o radu i utvrđeno da tužiocu prestaje radni odnos danom dostavljanja ovog rešenja, kao i da će zarada, naknada zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario a koja mu nisu isplaćena do prestanka radnog odnosa biti isplaćena najkasnije 30 dana od dana kada je zaposlenom prestao radni odnos, da je u obrazloženju ovog rešenja navedeno da je tužilac učinio povredu radne obaveze odbijanja izvršenja poslova i naloga neposrednog rukovodioca a koja je utvrđena članom 16 tačka 8 alineja 3 Ugovora o radu tako što je dana 21.07.2006. godine odbio da sprovede naredbu direktora da je subota radni dan za radnike u pogonu šamotnih opeka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da pošto je tužilac primio upozorenje 21.08.2006. godine, da tužiocu u skladu sa odredbom člana 180 Zakona o radu nije ostavljen zakonski rok od najmanje 5 radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da da odgovor na upozorenje. Pored toga prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije učinio povredu radne obaveze odbijanja izvršavanja poslova i naloga neposrednog rukovodioca jer je u toku postupka utvrđeno da je tužilac dobio usmeni nalog od upravnika pogona šamotnih opeka da organizuje rad u pogonu šamotnih opeka te da je u postupku realizacije procesa rada naišao na otpor radnika koji se sastoji u odbijanju radnika da rade u subotu i da je o tome obavestio upravnika.

Međutim, u postupku donošenja ožalbene presude ostalo je nerazjašnjeno da li je tužbu tužioca potpisao punomoćnik tužioca na šta se osnovano ukazuje navodima žalbe tuženog i s tim u vezi na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 1 u vezi člana 100 stav 1 i 2 i člana 103 stav 1 ZPP. Ova povreda odredaba parničnog postupka je mogla uticati na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Radi toga ovaj sud je kao drugostepeni održao raspravu, ponovio dokaze naznačene po vrsti, broju i drugim oznakama kao na zapisniku sa ročišta od 26.04.2013. godine, izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka grafoskopske struke VV, saslušao ovog veštaka, ponovio dokaz saslušanjem svedoka SS, SS1, tužioca u svojstvu stranke pa je ocenom svih dokaza posebno i u vezi jednih sa drugim utvrdio i ovo činjenično stanje:

Prethodno na osnovu saglasno datih izjava tužioca i punomoćnika tuženog utvrđeno je:

 da je tužilac u naznačenom periodu bio raspoređen na poslovima u pogonu „_“;
 da je tužilac imao kao poslovođa pogona „_“ pod njegovim nadzorom 25 zaposlenih u stalnom radnom odnosu;
 da je SS2 bio upravnik Pogona _;
 da je SS2 u organizaciji procesa rada bio neposredno nadređen tužiocu;
 da je upozorenje od 21.08.2006. godine dostavljeno tužiocu istog dana 21.08.2006. godine i da je u tekstu upozorenja pozvan tužilac da najkasnije do 25.08.2006. godine dođe u službu pravnih kadrovskih poslova radi davanja izjave;
 da je doneto rešenje generalnog direktora od 20.10.2006. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu;
 da je SS2 dana 21.07.2006. godine pozvao tužioca da dođe u njegovu kancelariju toga dana i da mu je dao nalog da treba da organizuje da najmanje 5 zaposlenih iz njegovog pogona dođe da radi u subotu 22.07.2006. godine i da mu je taj nalog dat 21.07.2006. godine (zapisnik sa ročišta od 25.09.2012. godine).
 I da je naznačeno upozorenje potpisao SS3 šef pravne službe

Dalje je iz iskaza svedoka SS1 utvrđeno:
 da je tužilac 21.07.2006. godine u 14 časova i 50 minuta ušao u prostoriju za presvlačenje radnika i preneo nalog upravnika da je subota radni dan i da on treba da odredi 5 radnika koji će narednog dana doći da rade;
 da su radnici odbili taj predlog – da rade narednog dana u subotu;
 da je tužilac kada je došao u naznačenu prostoriju rekao da prenosi naredbu SS2;
 da je tužilac istog dana o tome obavestio SS2 što se potvrđuje sadržajem njegove Izjave od 24.07.2006. godine (Izjave SS2)
 da je narednog dana samo došao da radi SS1.

Ove činjenice su potvrđene i na osnovu sadržaja ponovljnog dokaza saslušanjem svedoka SS iz čijeg iskaza je takođe utvrđeno:

 da je 21.07.2006. godine u naznačenu prostoriju pogona „_“ došao AA koji je bio raspoređen na poslovima poslovođe i preneo nalog rukovodioca pogona SS2 ali da su radnici odbili da rade sa razloga što im nije plaćen ni prekovremeni rad i da svedok SS narednog dana nije došao da radi.

Tužilac je potvrdio da pojedinačno nije odredio radnike dana 21.07.2006. godine kada je došao u garderobu koji će raditi na dan 22.07.2006. godine jer je tražio dobrovoljce ali da su oni odbili da rade.

Takođe su iz iskaza tužioca saslušanog u svojstvu stranke potvrđene su činjenice i to: da je pred kraj radnog vremena dobio poziv od SS2 koji mu je saopštio naredbu da za naredni dan odredi 5 zaposlenih koji će raditi u subotu i da su to trebali da budu radnici koji izvlače robu iz peći iz reda zaposlenih, da je ta naredba bila u usmenoj formi, da je tužilac preneo tu naredbu istog dana radnicima ali da su oni odbili da rade, da on nije odredio 5 radnika po imenima jer su prethodno radnici odbili da rade i da je on o odbijanju zaposlenih da postupe po nalogu obavestio SS2 istoga dana i to:da zaposleni neće doći da rade u subotu i da je on ovlastio AB da u njegovo ime podnese tužbu čiji je predmet tuženog zahteva poništaj rešenja otkaza ugovora o radu.

Iz nalaza i mišljenja veštaka za oblast grafoskopije VV utvrđeno je:

 da je sporni potpis punomoćnika tužioca AB na drugom listu tužbe od 24.01.2007. godine napisan hemijskom olovkom plave boje,
 da je taj potpis napisan u skraćenom obliku u vidu parafa;
 da se potpis sastoji iz početnog slova imena („R“) i par uzastopnih grama iza kojih se nalazi tačka;
 da potezi kojima je napisan ovaj potpis su prirodni, brzi, sigurni i iznijansirani i da u njihovom toku nisu konstatovani nikakvi zastoji, prekidi ili oklevanja koji bi taj potpis učinili sumnjivim;
 da su nesporni potpisi na ime AB duže i kraće forme, odnosno su neki su potpuniji u pogledu broja slova a neki su napisani skraćeno kao parafi;
 da se bez obzira na formu međusobno upoređenje potpisa pokazuje izražene sličnosti u svim postojećim elementima i navodima;
 da su u pogledu individualnih karakteristika sličnosti izraženi u načinu formiranja osnovnog slova „R“ u celini kao dužni osnovnog poteza i njegovog položaja u odnosu na pokriveni poluovalni deo;
 da kvalitet sličnosti koji pokazuje sporni potpis u odnosu na ispravne potpise omogućava donošenje određenog zaključka;
 i da je potpis na ime punomoćnika tužioca advokata AB na tužbi od 24.01.2007. godine gde je tužilac AA i tuženi "BB" napisao AB.

Ove činjenice su potvrđene iskazom veštaka za oblast grafoskopije VV čijim iskazom je takođe utvrđeno:

 da je materijal koji joj je dostavljen od suda bio dovoljan da da svoj nalaz i mišljenje;
 da je grafoskopsko veštačenje veštačenje koje se odnosi na potpise i ne ulazi u medicinska odnosno psihološka veštačenja a da je grafologija širi pojam koji pored veštačenja rukopisa sa stanovišta grafičkih karakteristika uzima i komponentu psihološkog stanja ličnosti - „to je malo šire veštačenje“;
 da je priložena ekspertiza dr. VV1 odnosi na veštačenje po drugom predmetu;
 da li je određena fotokopija podobna za grafoskopsko veštačenje određuje sam veštak u odnosu na kvalitet te fotokopije;
 da je ona zaključila da postoji identitet potpisa na naznačenoj tužbi i nespornih potpisa na osnovu grafičkih karakteristika, jer se paraf sastoji od jedne prave linije koja je produžena u odnosu na liniju pisanja ostalog dela parafnog potpisa što je iskazano i u nespornim potpisima;
 da se u potpisima koje je AB napisao 16.11.2012. godine vidi spektar varijacija njegovog potpisa ali da svi ti potpisi upućuju na jednog skriptora bilo da je reč o parafu skraćenom ili punom potpisu;
 da je za AB očigledna razlika na nespornim potpisima i dostavnicama i da se potpisi na dostavnicama u kome je primalac poklapaju sa nespornim potpisima koje je sud uzeo na ročištu u ovoj parnici i u njihovim delovima ali da poklapanje ne mora biti u potpunosti pa je tako zadnja od 4 dostavnice od 13.12.2010. godine identična sa delom potpisa na kopiji zapisnika od 30.04.2007. godine u predmetu IP. 428/06;
 da je poklapanje pre i po načinu na koji se završava ovalna grama i započinje nova grama, završni potez.

Sud je u ovom predmetu odredio grafološko veštačenje ali na spisku sudskih veštaka za grad Beograd nisu evidentirani veštaci sa tim predmetom veštačenja osim veštaka dr. VV1, VV2 i VV3 profesora, pa je radi toga ovaj sud odredio veštaka grafoskopije VV.

Ovaj sud je pozvao punomoćnika tuženog na ročištu od 26.04.2013. godine da odredi članove komisije veštaka grafologa koji bi izvršili veštačenje u ovoj parničnoj stvari ali on to nije bio u mogućnosti iz istog razloga zbog koga ni sud nije odredio u ovom predmetu veštaka grafološke struke.

Ovaj sud takođe nije prihvatio da u sastavu komisije veštaka budu veštaci VV2 i dr. VV1, da to nije komisija u sastavu od najmanje tri člana i što bi se na taj način dobila situacija nalaza veštaka protiv drugog veštaka pa pored toga ovi sudski veštaci su se izjašnjavali u predmetima advokata AB što bi dovelo u sumnju njihovu nepristrasnost imajući u vidu zauzete stavove gde su vršili grafološka veštačenja.

U prisustvu prethodnih razloga ovaj sud nije odredio za veštaka VV3 profesora, a taj veštak nije ni predložen.

Ovaj sud je cenio i:

 Odgovor na podnesak tuženog od 22.01.2011. godine veštaka VV2 od 22.03.2011 godine,
 Nalaz i mišljenje veštaka za grafoskopiju i grafologiju VV3 u predmetu Kio 105/01 od 14.10.2012. godine,
 Nalaz i mišljenje dr VV1;
 Zapisnik sa ročišta za raspravu 26.09.2008. godine u predmetu I P. 415/06;
 Zapisnik sa ročišta za glavnu raspravu u predmetu od 25.04.2007. godine u predmetu I P. 212/06;
 Zapisnik sa ročišta u predmetu I P 218/06 od 25.01.2007. godine;
 Zapisnik sa ročišta za glavnu raspravu u predmetu I 428/06 od 30.04.2007. godine,
 Zapisnik sa ročišta od 20.06.2011. godine u predmetu P1. 1029/10

pa je našao u odnosu na nalaze i mišljenja odnosno izjašnjenja naznačenih veštaka po tim predmetima da su isti bez uticaja za drugačiju odluku u ovoj parničnoj stvari ovo i to sa samo jednog razloga da su u tim predmetima kako to pravilno zapaža veštak VV izvršena veštačenja u pogledu drugih spornih potpisa a ne potpisa na tužbi od 24.01.2007. godine koja je upućena preporučenom pošiljkom R1 55615 od 23.01.2007. godine. Radi toga ti nalazi i mišljenja veštaka odnosno njihovih izjašnjenja su neupotrebljivi u ovoj parnici.

Sud je cenio i primedbe na nalaz i mišljenje veštaka VV ali je iste ocenio kao neosnovane jer je veštak dao detaljan jasan i potpun nalaz, dao razloge na okolnost individualnih karakteristika zbog kojih postoji i zaključak o identitetu nespornih potpisa i potpisa advokata AB na naznačenoj tužbi.

Navod tuženog da je po predmetu P1. 633/11 od 04.03.2013. godine koji je sačinjen na ročištu pred Osnovnim sudom u Smederevu saslušan svedok SS5 koji je izjavio da je zajedno sa advokatom AB u jednom poslovnom prostoru koji koristi 15 godina imao kancelariju, da se njegova firma zove _, da je sa AB imao dogovor da primaju pošiljke bez obzira da li se odnose na njega je pravno bez značaja jer se ovde radi o podnetoj tužbi koju je prema utvrđenju iz nalaza veštaka VV su identični.

Primedba pun. tuženog da je veštak trebao da uoči da je u potpisima AB da se nalazi tačka ima i crta da je bitna karakteristika udaljenost vertikalna linija i vertikalno slovo R na sredini potpisa je bez značaja. Veštak je dao razloge za svoj nalaz i mišljenje a sud prihvata njegov zaključak da je reč o varijacijama, da svi potpisi nemaju tačku, da je parafni potpis znatno kraći od ovih potpisa i da je na kraćem potpisu tačka pa da zbog toga nema crte a na dužim potpisima crta je napisana zajedno sa tačkom.

Pored toga ovde je merodavno da li je naznačenoj tužbi iz ove parnice potpis punomoćnika tužioca advokata AB a bez značaja je zato odgovor da li su njegovi potpisi na podnescima iz drugih predmeta.

Konačno i da naznačenu tužbu nije u ime tužioca kao njegov punomoćnik potpisao advokat AB i tada ta tužba ne bi mogla biti odbačena, jer je tu radnju odobrila tužilačka strana što je bio razlog da prvostepeni sud donese rešenje 2P1. 1556/10 od 26.09.2011. godine kojim je predlog punomoćnika tuženog za određivanje izvođenja dokaza veštačenjem od strane veštaka grafologa Jovana Krstića i na okolnost da li je potpis na tužbi od 24.01.2007. godine potpis advokata AB, ukazujući pri tome i na odluku Ustavnog suda Srbije Už 474/2009 od 02.12.2010. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pobijana presuda je pravilna i na zakonu zasnovana.

Naime, u smislu odredbe člana 179 stav 1 tačka 2 i 3 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... ) poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog u slučaju ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Dalje je prema odredbi tačke 8 alineja 3 Ugovora o radu propisano da poslodavac ko za to ne postoji opravdani razlozi otkazati ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze odbijanje izvršenja poslova i naloga od strane neposrednog rukovodioca.

Poštujući ove pravne norme tužilac u datoj materijalno pravnoj situaciji nije odbio nalog neposrednog rukovodioca SS2. Naime, tužilac je nalog SS2 dat 21.07.2006. godine da odredi pet zaposlenih koji će raditi u subotu na dan 22.07.2006. godine preneo zaposlenima ali su oni taj nalog odbili zbog činjenice da im tuženi poslodavac nije isplatio zarađene prekovremene sate u ranijem periodu.

Da je tužilac taj nalog istog dana 21.07.2006. godine saopštio zaposlenima potvrđuje se na osnovu rezultata izvedenih dokaza a tužena strana suprotno ne dokazuje. Nema odbijanja naloga neposrednog rukovodioca i stim u vezi neizvršavanja radnih zadataka kada zaposleni, ovde tužilac kao poslovođa saopšti zaposlenima na koje se taj nalog odnosi da je radni dan subota 22.07.2006. godine. Nema jer je na taj način nalog neposredno prenet zaposlenima a tužilac nema kapacitet ni pravno dozvoljena sredstva da prinudi zaposlene da rade na dan 22.07.2006. godine.

Tačno je da tužilac naznačenom prilikom nije poimenično odredio zaposlene koji će raditi na dan 22.07.2006. godine ali to i nije mogao u situaciji kada su svi zaposleni u naznačenoj prostoriji odbili da rade na taj dan, radi toga prenošenje naloga rukovodioca pogona SS2 od strane tužioca kao poslovođe zaposlenima istog dana kada je nalog dat – 21.07.2006. godine da rade u subotu na dan 22.07.2006. godine predstavlja izvršenje poverenog zadatka i ne može se upodobiti odbijanju poslova i naloga.

Vrednovana je i priložena izjava SS2 od 24.07.2006. godine da je dana 21.07.2006. godine obavestio poslovođu AA da se u subotu 22.07.2006. godine organizuje rad u pogonu šamotnih opeka ali iz sadržaja te izjave proizilazi i da je tužilačka strana postupila po naznačenom nalogu a to sledi i iz iskaza tužioca. U tom smislu se u ovoj izjavi navodi: „AA me je obavestio 21.07.2006. godine oko 14:30 časova (to činjenično nije tačno jer je suprotno utvrđeno iz iskaza svedoka i tužioca iako je pravno bez značaja) da ima problema i da niko od zaposlenih ne želi da dođe u subotu“. Dakle, iz sadržaja ove izjave potvrđuje da je tužilac izvršio nalog SS2 a tužilac nije mogao uticati na volju zaposlenih da ispoštuju njegovu naredbu i dođu da rade u subotu, to je bila isključivo stvar njihove slobodne volje.

Pored toga u smislu odredbe člana 180 stav 1 Zakona o radu poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju člana 179 stav 1 -6 ovog Zakona zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu stavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja.

Tužena strana ovu normu nije ispoštovala jer je tužiocu upozorenje dostavljeno 21.07.2006. godine a rok za izjašnjenje je bio do 25.08.2006. godine pa je na taj način uskraćeno pravo tužiocu na delotvornu odbranu. Na taj način stvoren je poseban razlog za poništaj osporenog rešenja

U prisustvu prethodnih razloga ne može se prihvatiti kao pravno prihvatljiv stav žalbe da je tužiocu pružena mogućnost da da svoju odbranu i insistiranje s tim u vezi da je predsedniku reprezentativnog sindikata Nezavisnost tuženog SS6 lično 16.08.2006. godine uručeno obaveštenje da je tužilac učinio naznačenu povredu radne obaveze. Ovi navodi žalbe su pravno bez značaja zato što obaveštenje sindikatu ne može da zameni slovo zakona određeni rok za izjašnjenje zaposlenog na upozorenje propisano odredbom člana 180 stav 1 ZOR.

Zato je bez značaja i dalji navod žalbe da ni sindikat ni tužilac nisu iskoristili naznačenu mogućnost i dali izjašnjenje u povodu naznačenog upozorenja.

Pri tome je pravno bez značaja što je rešenje doneto 20.10.2006. godine jer je zaposlenom ovde tužiocu oročen rok i način izjašnjenja na upozorenje. To sledi i iz sadržaja upozorenja od 21.06.2006. godine gde se navodi i ovo: obzirom da zbog povrede radne obaveze može da se otkaže ugovor o radu to se i pozivate da odmah a najkasnije do 25.08.2006. godine dođete u službu pravnih kadrovskih poslova radi davanja izjave i utvrđivanje odgovornosti za učinjenu povredu radne obaveze. U slučaju neodazivanja na ovo upozorenje do navedenog datuma smatraće se da ste priznali krivicu za učinjenu povredu radne obaveze.

Navod žalbe da je tužilac izjavio da je SS2 pred kraj radnog vremena saopštio da sutra u subotu pet radnika pogona mora da radi kao i ostali preko Omladinske zadruge, da jedino SS1 vozač viljuškara pristao da radi u subotu, da su njih dvojica došli u subotu kao i radnici preko Omladinske zadruge je pravno bez značaja sa celine prethodnih činjenično pravnih razloga.

Kod izloženog, bez značaja je i ovaj navod žalbe da ako je traženo od poslovođe da organizuje radnu subotu tako da rade pet radnika koji su u stalnom radnom odnosu od 16 koliko ih je potpisalo 24.07.2006. godine, da je tužilac kao poslovođa bio u obavezi da makar pokuša da taj rad od 15 zaposlenih organizuje.

Tužilac je to pokušao po shvatanju ovog suda i s obzirom na dato činjenično utvrđenje ali što radnici nisu pokazali volju da rade u subotu nije stvar njegovog propusta da postupi po nalogu neposrednog rukovodioca već odluke samih zaposlenih.

Da li je tužilac izjavio da su svi kojima je on poslovođa odbili da rade u subotu ili ne razjašnjeno je u postupku donošenja ove presude. U tom značenju i iskaz svedoka SS u delu koji glasi: na pitanje suda kako su radnici odgovorili na to saopštenje svedok izjavi, radnici nisu hteli da rade, iskaz svedoka SS1 u delu koji glasi: on nije odredio radnike sa razloga što smo mi odbili da radimo taj dan jer nam nisu bile plaćene ranije subote i iskaz samog tužioca AA u delu koji glasi: ja sam ih zamolio da dođu da rade u subotu po naređenju SS2, oni su to odbili jer su rekli da im se on zvanično odbrati naveli su kao razlog to što im nisu bili plaćeni prekovremeni sati a nije moglo ni da se vode kao zarađeni dani. Pri tome iz iskaza tužioca svih 17 radnika koji su bili u ovoj prostoriji moglo da radi u naznačeni dan s obzirom na njihovu sposobnost.

Radi toga bez značaja je i dalji navod žalbe da tužilac nije organizovao rad u subotu.

Suprotno navodima žalbe tužilac je došao u subotu a pored toga njemu se i stavlja na teret radnja odbijanja izvršenja poslova i naloga neposrednog rukovodioca a ne neopravdani izostanak sa posla.

Iz rezultata činjeničnog utvrđenja sledi da se tužilac u datoj situaciji nije pasivno ponašao u pogledu sprovođenja naznačenog naloga a što opravdavaju prethodno izloženi razlozi.

Ne može se prihvatiti kod izloženog i pitanje žalbe da li su svi zaposleni kojima je tužilac poslovođa pitani i da li su svi ti zaposleni odbili da rade u subotu.

Navodi žalbe da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka jer nije razjašnjeno da li je advokat AB potpisao tužbu ili ne, da li je potpis njegov, da je tuženi priložio dokaze nalaz i mišljenje Društva za sudska veštačenja ekspertiza doo od 14.11.2009. godine te krivičnu prijavu od 16.11.2009. godine i ukazao na potpis advokata AB na raspravnom zapisniku od 30.04.2007. godine ovde je bez značaja sa celine prethodno izloženih razloga.

To isto važi i za navode žalbe koji se s tim u vezi odnose na urednost inicijalnog akta, da je tužilac treba da odobri paraf na tužbi ako isti nije paraf advokata, da tužbu nije potpisao tužilac i da su povređena pravila iz odredbe člana 100 stav i 2, člana 103 stav 1, člana 278 i 279 ZPP. Ovo pored izloženog i sa razloga što je utvrđeno da je tužbu potpisao pun.tužioca advokat AB, a i da nije tužilac je tu tužbu priznao za svoju i na taj način konvalidirao navodno postojeći nedostatak tužbe – da tužbu nije potpisao advokat Radoslav Maravić.

Pravilna je odluka o restituciji u vidu vraćanja na rad jer je on a pravna posledica poništaja naznačenog rešenja tuženog broj 61/06 od 20.10.2006. godine.

Pravilno je i rešenje sadržano u stavu dva izreke pobijane presude jer se isto zasniva na pravilnoj primeni odredbi člana 149 i 150 ZPP.

Sud je odbio zahtev pun. tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi jer on nije uspeo u postupku primenom pravila iz odredbe člana 149 stav 1 ZPP.

Tužilac ima pravo na naknadu troškova postupka po žalbi i to za zastupanje na ročištima od 16.11.2012. godine, 07.03.2013. godine, 16.04.2013. godine i 26.04.2013. godine u iznosu od po 18.000,00 dinara, naknada je određena primenom tarifa o nagradama i naknadama advokata merodavno za radne sporove – neprocenljivi predmeti plus uvećanje za svaki započeti sat po 1.500

U odluci o naknadi troškova po zahtevu tužioca sadržana je negativna odluka za veći iznos.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 380 stav 1 tačka 1 i člana 161 stav 2 ZPP u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP, odlučeno je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić