APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

5.10.2011.

Gž1 3761/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 3761/11
Dana 05.10.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, koga zastupa advokat AB, protiv tuženog "BB" koga zastupaju advokati BA i BA1, radi duga, odlučujući o izjavljenim žalbama tužioca i tuženog protiv presude Osnovnog suda u Valjevu, Sudske jedinice u Ubu IV-17 P1.br.328/10 (2009) od 14.06.2011.godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 05.10.2011.godine

P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Osnovnog suda u Valjevu, Sudske jedinice u Ubu IV-17 P1.br.328/10 (2009) od 14.06.2011.godine u stavu jedan izreke za period od marta do 30.11.2007 godine, stavu dva i delu stava tri njene izreke koji se odnosi na isplatu zarade iz dobiti za 2008 godinu sa kamatom a žalbe tužioca i tuženog u tom delu odbijaju kao neosnovane.

PREINAČUJE SE presuda Osnovnog suda u Valjevu, Sudske jedinice u Ubu IV-17 P1.br.328/10 (2009) od 14.06.2011.godine u stavu četiri izreke i ODBIJA tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu isplati na ime naknade za slučaj prestanka radnog odnosa u smislu odredbe člana 18 ugovora o radu i to:
-za period od 19. do 31.08.2009.godine iznos od 72.384,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 25.09.2009.godine pa do isplate;
-za septembar 2009.godine iznos od 186.969,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.10.2009.godine do isplate;
-za mesec oktobar 2009.godine iznos od 189.453,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.11.2009.godine godine do isplate;
-za novembar 2009.godine iznos od 192.729,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.12.2009.godine do isplate;
-za decembar 2009.godine iznos od 195.447,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.01.2010.godine do isplate;
-za januar 2010.godine iznos od 199.694,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.02.2010.godine do isplate;
-za februar 2010.godine iznos od 200.077,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.03.2010.godine do isplate;
-za mart 2010.godine iznos od 198.629,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.04.2010.godine do isplate;
-za april 2010.godine iznos od 205.628,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.05.2010.godine do isplate;
-za maj 2010.godine iznos od 208.184,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.06.2010.godine do isplate;
-za juni 2010.godine iznos od 210.834,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.07.2010.godine do isplate;
-za juli 2010.godine iznos od 211.202,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.08.2010.godine do isplate;
-i za period od 01. do 19.08.2010.godine iznos od 129.808,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.09.2010.godine do isplate.

UKIDA SE presuda Osnovnog suda u Valjevu, Sudske jedinice u Ubu IV-17 P1.br.328/10 (2009) od 14.06.2011.godine u ostalom delu stava jedan(za zaradu za decembar 2007 godine i januar 2008 godine sa kamatom) delu stava tri izreke koji se odnosi na zaradu iz dobiti za 2007 godinu sa kamatom i stavu i šest izreke i predmet u tom delu UPUĆUJE prvostepenom sudu na ponovni postupak.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu, Sudske jedinice u Ubu IV-17 P1.br.328/10 (2009) od 14.06.2011.godine u stavu jedan izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po ugovoru o radu plati novčane iznose u vrednosti za period i sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju, stavom dva izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po ugovoru o radu plati novčane iznose u vrednosti za period i sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju, sve u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude, stavom tri izreke odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćene zarade iz dobiti za 2007.godinu uplati iznos od 76.064,47 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.01.2008.godine pa do isplate kao i da mu na ime neisplaćene zarade iz dobiti za 2008.godinu plati iznos od 188.697,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.01.2009.godine pa do isplate, stavom četiri izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade za slučaj prestanka radnog odnosa u smislu odredbe člana 18 ugovora o radu plati novčane iznose u vrednosti za period i sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate u svemu kao u njegovom sadržaju, sve u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude, stavom pet izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog regresa za godišnji odmor za 2009.godinu plati iznos od 17.480,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.09.2009.godine pa do isplate sve u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude dok je stavom šest izreke obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 138.346,29 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

Protiv ove presude žalbe su blagovremeno izjavili i to: tužilac pobijajući je u pogledu odluke sadržane u stavu jedan, tri i šest njene izreke a tuženi pobijajući je u pogledu odluke sadržane u stavu dva, četiri i šest njene izreke, oba zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava a tuženi i zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilac je podneo odgovor na žalbu tuženog.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u ožalbenom delu njene izreke u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

-žalbe tužioca i tuženog su delimično osnovane.

U postupku donošenja ožalbene presude u potvrđujućem preinačenom delu njene izreke nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost u ovom delu.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude sledi: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog, da je do 07.11.2007.godine bio raspoređen na poslove tehničkog direktora, da je tužilac odlukom Skupštine privrednog društva od 07.11.2007.godine imenovan za direktora tuženog, a razrešen dužnosti direktora privrednog društva fabrike građevinskog materijala Trudbenik dotadašnji direktor Stojan Milićević, da je tužiocu za mesec novembar 2008.godine isplaćena zarada u iznosu od 165.598,32 dinara, dok je ista primenom ugovora o radu iznosila 177.017,80 dinara, tako da razlika između obračunate i isplaćene zarade i zarade obračunate u skladu sa ugovorom o radu iznosi za ovaj mesec 11.419,00 dinara, da je tužiocu za mesec januar 2009.godine isplaćena zarada u iznosu od 173.911,14 dinara, dok je zarada po ugovoru o radu iznosila 188.912,80 dinara tako da vrednost neisplaćene zarade za taj mesec iznosi 15.001,66 dinara, da je tužiocu za mesec februar 2009.godine isplaćena zarada u iznosu od 172.273,91 dinar, dok zarada u skladu sa ugovorom o radu je iznosila 190.066,20 dinara tako da pozitivna razlika zarade za taj mesec iznosi 17.792,09 dinara da je tužiocu na osnovu ugovora o radu kao direktoru utvrđena zarada u iznosu od 2.000 evra, da je na naznačenom ugovoru pogrešno naznačen datum 01.03.2007.godine, te da je taj ugovor stvarno zaključen u periodu 25 – 27.12.2007.godine da je tuženi ostvario dobit u 2008.godini ali i iskazao gubitak u 2009.godini te da je skupština tuženog donela odluku dana 30.09.2010.godine da se poslovni gubitak iz 2009.godine pokrije iz neraspoređene dobiti za 2008.godinu, da je rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora broj 111 od 31.03.2009.godine tužiocu određeno vreme korišćenja godišnjeg odmora za 2008.godinu u periodu od 01. do 27.04.2009.godine a rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora broj 112 od istog datuma godišnji odmor za 2009.godinu u periodu od 28.04. do 19.05.2009.godine, da je tužilac bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti u periodu od 22.04. do 30.04.2009.godine, od 01. do 21.05.2009.godine, od 10. do 30.06.2009.godine, od 01.07. do 09.07.2009.godine, od 20. do 31.07.2009.godine i od 01.08. do 18.08.2009.godine, da je tužilac dana 03.08.2009.godine u pisanom obliku dao izjavu o otkazu uz zahtev za isplatu naknade u smislu člana 18 ugovora o radu od 01.03.2007.godine , da je tužilac u njenom sadržaju naveo da daje otkaz iz razloga što je razrešen funkcije direktora privrednog društva pri čemu do danas nisam raspoređen na odgovarajuće poslove“ i da je tužilac razrešen funkcije direktora tuženog na sednici skupštine od 01.04.2009.godine, a upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu aktom broj 358/09 od 03.08.2009.godine zbog kako navodi: „lažnog prikazivanja činjenica i pookušaja sticanja protivpravne koristi“ .Takođe je utvrđeno da je ugovor o radu i koji nosi u zaglavlju datum:“ 07.03.2007.“(godine zaključen u periodu od 25-27.12.2007.godine, da je tim ugovorom tužiocu kao direktoru određena zarada od 2.000 evra.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu izreke ožalbene presude, dok se pobijana presuda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu odluke sadržane u stavu četiri izreke pobijane presude zbog čega je ista u tom delu preinačena i odlučeno kao u izreci ove presude.

Pravilan je zaključak iz pobijane presude u pogledu odluke sadržane u stavu jedan njene izreke da tužilac za period od 01.03 do 30.11 .2007.godine nema pravo na zaradu u vrednostima kao u potvrđujućem delu sadržaja stava jedan izreke pobijane presude. Naime, prema odredbi člana 104 stav 1 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...) zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom o opštim aktom i ugovorom o radu, a u smislu odredbe stava 1 člana 105 ovog zakona zarada iz člana 104 stav 1 ovog zakona sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i drugih primanja po osnovu radnog odnosa.

Poštujući ove pravne norme i kod činjenice da je i prema utvrđenom iz nalaza veštaka utvrđeno da je tužiocu za period od 01.03.2007.godine do 30.11.2007.godine isplaćena zarada u skladu sa pojedinačnim kolektivnim ugovorom broj 676/1 od 04.09.2003.godine tužilac za ovaj period neosnovano potražuje pozitivnu razliku zarade u vrednostima kao u stavu jedan izreke ove presude.

Tužilac ni sam ne spori da je do 07.11.2007.godine obavljao poslove tehničkog direktora kada je imenovan odlukom skupštine na dužnost generalnog direktora (iskaz tužioca prema zapisniku sa ročišta od 23.04.2010.godine) pa zato pogrešno izvodi zaključak da je on faktički menjao u ovom periodu tada generalnog direktora Stojana Milićevića i da mu zato za ovaj period pripada zarada generalnog direktora. Pogrešno, jer je dužnost generalnog direktora vršio u tom periodu statutarni zastupnik Stojan Milićević koji je bio i odgovorno lice u pravnom prometu prema trećim licima. Radi toga okolnost da je tužilac obavljao određene poslove iz sadržaja poslova generalnog direktora u ovom periodu ne može biti osnov za isplatu razlike zarade prema vrednosti poslova generalnog direktora.

Suprotno navodima žalbe tužioca on ne može ostvariti pravo na zaradu primenom naznačenog ugovora pre njegovog zaključenja niti koristi grešku u pogledu datuma naznačenom u njegovom sadržaju( 01.03.2007.godine) jer tužilac tada nije bio na dužnosti direktora niti kao statutarni zastupnik vršio dužnosti pre odluke o njegovom izboru na dužnost direktora. Zato tužilac neosnovano potražuje zaradu za mesec novembar 2007 godine u dinarskoj protivrednosti 2.000 eura (iznos od 57.970,84 dinara) jer u tom periodu naznačeni ugovor nije bio u primeni pošto u to vreme nije bio zaključen.

Suprotno navodima žalbe tužioca ovaj ugovor nije mogao biti zaključen 07.03.2007.godine . Pored izloženog i zato što je ovaj datum na ugovoru posledica činjenice da Biljana Rančić na ugovoru sa tužiocem zadržala datum koji je prenela iz ugovora sačinjenog sa Stojanom Milićevićem što je ovaj svedok u svom iskazu i naveo.

Radi toga bez značaja je insistiranje žalbe na iskazu svedoka SS da je na sastanku pred njim svedok SS1 pitao tužioca da li je aktivirao naznačeni ugovor . Ovo i zato što je svedok SS i sam izjavio da je u junu 2007 .godine imao platu od 1.000 eura i da je i za februar dobio platu po prvom ugovoru od 1.000 eura, kao i da je svedok SS2 u februaru 2008.godine rekao tužiocu da aktivira svoj ugovor .

Nema zato osnova navod žalbe tužioca u ovom delu da se je SS2 „samo na papiru vodio kao direktor, a da je tužilac vodio sve poslove direktora. Kada to tvrdi žalba tužioca tada zanemaruje odredbu čl.154. Zakona o privrednim društvima-izbor direktora i čl.6.tač.11. Zakona o registraciji privrednih subjekata i pravne posledice s tim u vezi .

Pravilna je suprotno navodima žalbe tužioca pobijana presuda i u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu stava tri njene izreke.

Naime, prema odredbi člana 14 Zakona o radu ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može se utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Poštujući ovu pravnu normu materijalna pretpostavka za ostvarivanje prava zaposlenog na učešće u dobiti je doneta odluka o raspodeli dobiti za tu namenu od strane vlasnika kapitala. Izloženo poštujući i odredbu člana 131 Zakona o privrednim društvenima prema kojoj normi direktor ili upravni odbor društva sa ograničenom odgovornošću podnose godišnjnoj skupštini članovima društva finansijski izveštaj i izveštaj o poslovanju a po potrebi i izveštaj revizora na usvajanje. Ova norma se nalazi u korpusu normi čiji je naslov „Pravo isplate dobiti“ . Istina ove norme regulišu isplatu dobiti članovima, ali se njihov sadržaj ne može zanemariti i kod odgovora na pitanje prava na učešće u dobiti zaposlenih jer bez odluke o nameni sredstava za isplatu dobiti zaposlenima nema ni osnova za njenu raspodelu. Ovde je ta odluka izostala pošto je odlučeno da se neraspoređena dobit iz 2008.godine opredeli za pokriće gubitaka u poslovanju u 2009.godini. Zato je bez značaja navod žalbe tužioca u ovom delu da je dobit iz 2008.godine bila evidentna početkom 2009.godine i da nije bilo ni jednog razloga koji bi opravdao njeno neplaćanje tužiocu. Tome u prilog i to što je odluka o raspodeli sredstava kapitala u rukama njegovog titulara, a ovde je on odlučio da distribuira suvišak sredstava nad vrednošću plasiranog kapitala za pokriće gubitka iz 2009 . godine

Pravilna je ožalbena presuda i u pogledu odluke sadržane u stavu dva njene izreke suprotno navodima žalbe tuženog. Tuženi i sam priznaje da je u ovom periodu (novembar 2008.godine i januar i februar 2009.godine) tužilac bio na dužnosti direktora, a tužena strana mu za taj period nije isplatila zaradu u naznačenim vrednostima zbog čega je dužna da to učini primenom pravila iz odredbe člana 295 ZOO.

Kada se tuženi u žalbi pita zašto tužilac kao direktor nije dao nalog za isplatu tada koristi pravno nevredan razlog u prisustvu prethodnih razloga i odredbe člana 104 stav 1 i 105 stav 1 Zakona o radu.

Suprotno navodima žalbe tuženog pravilna je u ovom delu i odluka o kamati jer se ista zasniva na pravilnoj primeni odredbi člana 277 i 324 stav 1 ZOO.

Pobijana presuda se zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu odluke sadržane u stavu četiri njene izreke. Naime, da bi zaposleni ostvario naknadu u smislu člana 18 naznačenog ugovora potrebno je da se ostvari materijalna pretpostavka da zaposleni dao otkaz ukoliko nije zadovoljan novom ulogom i funkcijom. Na to upućuje sadržaj ove klauzule koji glasi: Ukoliko do prestanka radnog odnosa dođe usled odluke poslodavca i ukoliko je takva odluka doneta u odsustvu pravog uzroka ili opravdanog razloga odnosno zasnovanog na nedostatku poverenja između poslodavca i zaposlenog, ovaj poslednji će imati pravo da prima mesečnu nadoknadu utvrđenu ovim ugovorom u narednih 12 meseci. Isto važi i u slučaju da zaposleni da otkaz ukoliko nije zadovoljan novom ulogom ili funkcijom koju mu je odredio poslodavac ili ako poslodavac ne izvršava svoje obaveze prema zaposlenom.
Poštujući ovu pravnu normu i kod činjenice da je tužilac u naznačenom periodu koristi godišnji odmor a potom bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti (činjenično utvrđenje iz ožalbene presude), a potom dao otkaz ne može biti govora o tome da je to posledica njegovog nezadovoljstva novom ulogom ili funkcijom pošto tu ulogu odnosno funkciju nije ni dobio.

Razlog iz pobijane presude: da je tužilac od strane Stojana Milićevića obavešten da vlasnik tuženog više ne računa na njega bio bi od značaja samo u situaciji da je doneta odluka o poveravanju novih poslova odnosno funkcije. Međutim, pošto takva odluka nije doneta niti ima dokaza da je tužena strana teže povredila ugovorne obaveze prema tužiocu tužilac ne može pravno osnovano koristiti suprotno stavu iz ožalbene presude pravo na naknadu primenom naznačene klauzule iz čl.18. ugovora o radu o isplati naknade u visini mesečne zarade za period od 12 meseci nakon prestanka radnog odnosa. Radi toga ožalbena presuda je preinačena u stavu četiri njene izreke i odbijen zahtev tužioca u tom delu pa i u pogledu kamate na naznačene iznose koja kao sporedno potraživanje deli sudbinu glavnog potraživanja.

Naznačeno upozorenje od 03.08.2009.godine nema značaja imajući u vidu da je isto u funkciji ostvarivanja prava na odbranu zaposlenog i ništa više od toga.

Tužilac jeste razrešen funkcije direktora, ali to nije dovoljno za osvarivanje prava na ovu naknadu. Poštujući naznačenu klauzulu ugovora o radu bilo je nužno da zaposleni da je otkaz zaposleni učinio jer nije zadovoljan novom ulogom ili funkcijom koju mu je odredio poslodavac, ili ako poslodavac ne izvršava svoje obaveze prema zaposlenom.

Ovde ni jedan od tih uslova nije ostvaren. Nužno je da se radi o težem neizvršenju obaveza od strane poslodavca. Radi toga svaka neisplata zarade nema po prirodi stvari taj kapacitetet. Povreda dužnosti poslodavca mora biti takva da utiče na volju zaposlenog da da otkaz ugovora o radu. Ovde se o tome ne radi .Ne radi se ni o nezadovoljstvu novom ulogom ili funkcijom, pošto tužilac nije raspoređen na druge poslove. Pri tome nije dovoljan s tim u vezi subjektivni osećaj već neodgovarajuća funkcija ili uloga sa stanovišta razumno očekivane ponude na tu okolnost . Tome u prilog i sadržaj izjave o otkazu od 03.08.2009.godine gde tužilac daje otkaz iz razloga što je razrešen funkcije direktora privrednog društva pri čemu do danas nisam raspoređen na odgovarajuće poslove“ (činjenično utvrđenje iz pobijane presude str.6. Obrazloženja)

Status neraspoređenog zaposlenog mogao bi biti svrstan u nezadovoljavajuću ulogu jer se na taj način onemogućava pravo na delotvoran rad. Međutim, ovde se taj stav ne može primeniti na tužioca. Ovo iz razloga što je:
-rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora broj 111 od 31.03.2009.godine tužiocu određeno vreme korišćenja godišnjeg odmora za 2008.godinu u periodu od 01. do 27.04.2009.godine ;
-rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora broj 112 od istog datuma tužiocu određen godišnji odmor za 2009.godinu u periodu od 28.04. do 19.05.2009.godine;
-tužilac bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti u periodu od 22.04. do 30.04.2009.godine, od 01. do 21.05.2009.godine, od 10. do 30.06.2009.godine, od 01.07. do 09.07.2009.godine, od 20. do 31.07.2009.godine i od 01.08. do 18.08.2009.godine(činjenično utvrđenje iz pobijane presude-str.6.obrazloženja);
-i što je otkaz od strane tužioca dat 03.08.2009.godine.

To znači da je izjava o otkazu data u vreme kada tužilac nije radio iz razloga koji su nezavisni od odluke poslodavca..

Iz ovih razloga tužilac je svojim odsustvom sa rada po različitim osnovima sprečio ostvarivanje ponude za novu ulogu ili funkciju, što nije doprinos poslodavca. Zato on iz toga ne može izvlačiti korist pa ni u pogledu primene naznačene ugovorne klauzule. Ovo i zato što je on izjavom o otkazu pre
početka rada sprečio poslodavca da mu učini ponudu funkcije odnosno uloge i zavisno od njenog sadržaja se prema razumno prihvatljivim kriterijumima odmeri da li je ista odgovarajuća ili opravdava izjavu o otkazu ugovora o radu od strane tužioca kao zaposlenog. On to nije učinio zbog čega nema pravo na naznačenu naknadu pa je pobijana presuda u tom delu preinačena i odlučeno kao u izreci ove presude.

Cenjeni su i navodi iz odgovora na žalbu tužioca u delu u kome je preinačena pobijana presuda ali su isti ocenjeni kao neosnovani u prisustvu predhodnih razloga. Okolnost da je tuženi „smenio tužioca“ sa dužnosti direktora i da je pitanje ko zna kakvu bi odluku doneo što je navod iz odgovora na žalbu ovde bez značaja imajući u vidu sadržaj naznačene klauzule i to da tužilac nije sačekao novu ulogu, odnosno funkciju.

Međutim, ožalbena presuda je morala biti ukinuta u ostalom delu stava jedan i tri njene izreke

Naime, pravilno zapaža žalba tužioca da prvostepeni sud uzima kao činjenično utvrđenje: da je ugovor o radu i koji nosi u zaglavlju datum:“ 07.03.2007.“ (godine zaključen u periodu od 25-27.12.2007.godine).To čini navodom da se u pobijanoj presudi tvrdi da je ovaj ugovor zaključen pre sednice skupštine tuženog od 27.02.2008.godine i to krajem decembra 2008 godine.

Kada je to tako za sada je neupotrebljiv razlog iz ožalbene presude u ovom delu da je potraživanje tužioca u ovom delu neosnovano(potraživanje zarade za mesec decembar 2007 od datuma zaključenja ugovora do 31.12.2007.godine i januar 2008 godine-razlika do dinarske protivrednosti od 2000 eura) da između tužioca i predstavnika tuženog nije postignut bilo kakav sporazum o isplati razlike pre zaključenog ugovora o radu .

Takođe u ovom delu nije razjašnjeno da li je volja ugovornih strana bila da se naznačeni ugovor aktivira naknadno na šta upućuje već citirani iskaz svedoka SS u delu koji glasi: da je u februaru 2008 godine svedok SS2 rekao tužiocu da aktivira naznačeni ugovor

Pored toga i ovaj sud kao drugostepeni suprotno navodima žalbe tužioca prihvata stav prvostepenog suda da se naznačeni ugovor ne može primeniti retroaktivno ali je za sada ostalo nerazjašnjeno zašto isti nije u bio primeni od njegovog zaključenja i da li treba razlikovati to vreme od vremena njegovog aktiviranja.

Pošto odluka u delu za isplatu razlike zarade iz dobiti zavisi od osnovanosti zahteva tužioca za razliku zarade za 2007.godinu pobijana presuda je morala biti ukinuta i u delu stava 3 izreke koji se odnosi na odluku po ovom zahtevu. Ovo tim pre što nije razjašnjeno prema kojim kriterijumima je obračunata i isplaćena zarada iz dobiti za 2007.godinu

Ukinuto je i rešenje sadržano u stavu šest izreke pobijane presude jer odluka u tom delu zavisi od konačnog ishoda spora.

Radi toga prvostepeni sud će u ponovnom postupku otkloniti učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka i upotpuniti činjenično stanje na okolnosti: od kada je bio u primeni naznačeni ugovor, da li je stvarna volja ugovornih strana bila da se vreme primene ugovora razlikuje od vremena njegovog zaključenja i ako jeste pod kojim uslovima je trebao da se aktivira ovaj ugovor, po kojim je kriterijumima odmereno učešće tužioca u zaradi iz dobiti za 2007 godinu , ponoviće dokaz saslušanjem svedoka : SS2, SS3, SS i SS4 (ovog svedoka na okolnost kada joj je predat ovaj ugovor koji se po njenim navodima nalazio u dosijeu tužioca i na okolnost njegovog aktiviranja ) kao i tužioca u svojstvu stranke na sve predhodno naznačene okolnosti. a u odnosu suprotne tvrdnje suočiće ih pa kada pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje u ovom delu doneće pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku

Sa izloženog, a na osnovu odredbi člana 375, 380 stav 1 tačka 4, člana 376.stav 1 , čl.377 i člana 387 stav 1 tačka 3 ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić