APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

23.01.2013.

Gž1 56/2013

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 56/2013
Dana 23.01.2013. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA, koju zastupa advokat AB, protiv tuženog JP „JAT Airways“ u Beogradu, Bulevar umetnosti br. 16, radi naknade štete, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 16P1.br.11396/10 od 11.07.2011. godine, ispravljanje rešenjem istog suda 16P1.br.11396/10 od 26.09.2012. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 23.01.2013. godine

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 16P1.br.11396/10 od 11.07.2011. godine, ispravljanja rešenjem istog suda 16P1.br.11396/10 od 26.09.2012. godine u stavu tri izreke i ODBIJA tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008. i 2009. godinu, plati ukupan iznos od 165.343,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i to:

 na iznos od 10.025,00 dinara od 01.01.2003. godine do isplate;
 na iznos od 10.941,00 dinara od 01.01.2004. godine do isplate;
 na iznos od 16.795,00 dinara od 01.01.2005. godine do isplate;
 na iznos od 17.637,00 dinara od 01.01.2006. godine do isplate;
 na iznos od 22.392,00 dinara od 01.01.2007. godine do isplate;
 na iznos od 27.216,00 dinara od 01.01.2008. godine do isplate;
 na iznos od 29.643,00 dinara od 01.01.2009. godine do isplate;
 na iznos od 30.694,00 dinara od 01.01.2010. godine do isplate;
a sve umanjeno za iznos od 315.180,00 dinara, koji iznos je tužilja primila kao naknadu za nezaposlena lica u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

UKIDA SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 16P1.br.11396/10 od 11.07.2011. godine, ispravljanja rešenjem istog suda 16P1.br.11396/10 od 26.09.2012. godine u stavu jedan, dva i četiri njene izreke i predmet u tom delu UPUĆUJE istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 16P1.br.11396/10 od 11.07.2011. godine, u stavu jedan izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je obavezan tuženi da tužilji isplati na ime izgubljene zarade iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki dospeli iznos u vrednosti i od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju a sve u roku od 8 dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, stavom dva izreke obavezan je tuženi da Republičkom fondu PIO filijala Beograd, u korist tužilje uplati pripadajuće doprinose za PIO na osnovicu obračunate naknade iz stava jedan izreke, stavom tri izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008. i 2009. godinu, plati ukupan iznos od 163.343,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i to na iznos u vrednosti od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju, a sve umanjeno za iznos od 315.180,00 dinara koga je tužilja primila kao naknadu za nezaposlena lica od Nacionalne službe za zapošljavanje, sve u roku od 8 dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je stavom četiri izreke obavezan tuženi da tužilji na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 32.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Pravnosnažnim rešenjem istog suda 16P1.br.11396/10 od 26.09.2012. godine, u stavu jedan izreke ispravljanja je ova presuda tako što u stavu jedan izreke u trećem redu odozgo na dole umesto greškom napisane reči: „inosa“ treba da stoji „iznosa“ i tako što greškom izostavljene reči: „sa zakonskom zateznom kamatom“ treba da stoje u alinejama naznačenih novčanih iznosa i to u svemu kao u sadržaju stava jedan njegove izreke, dok je stavom dva izreke utvrđeno da ova presuda u ostalom delu ostaje neizmenjena.

Protiv ove presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09) u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/2011) Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba je delimično osnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude u preinačenom delu njene izreke nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost u ovom delu.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku u donošenju ožalbene presude u preinačenom delu njene izreke sledi: da je tužilja bila u radnom odnosu na određeno vreme zasnovanom na osnovu javnog oglasa po odluci komisije za radne odnose od 14.07.1989. godine i rešenja direktora tuženog od 11.09.1989. godine, da je tuženi doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji br.01-12112 od 19.12.2001. godine, da je pravnosnažnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1.3066/06 usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je obavezan tuženi da tužilju vrati u radni odnos na poslove koji odgovaraju vrsti i stepenu spreme tužilje, znanju i sposobnostima tužilje u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude (ova presuda je postala pravnosnažna 30.04.2009. godine a izvršna 14.12.2009. godine (da je u izvršenju ove presude tužilja vraćena na rad kod tuženog na radno mesto referenta prve grupe dana 15.01.2010. godine, da je tužilja bila prijavljena na evidenciju nezaposlenih lica od 25.01.2002. godine a da je bila korisnik novčane naknade od 21.12.2001. godine do 21.06.2004. godine.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pogrešno primenjeno materijalno pravo u pogledu odlluke sadržane u stavu tri izreke ožalbene presude zbog čega je ista u ovom delu preinačena i odlučeno kao u izreci ove presude.

Naime, poštujući odredbu člana 172 stav 1 u vezi člana 154 stav 1 ZOO da bi se konstituisala građanskopravna odgovornost za štetu potrebno je da zbog deliktne radnje štetnika nastane šteta u imovini oštećenog u značenju iz odredbe člana 155 Zakona o obligacionim odnosima. Ovde na strani tužilje kao oštećene nije nastala šteta u njenoj imovini zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008. i 2009. godinu. Ovo sa razloga što tužilja u tom periodu nije radila pa nije ni ostvarila uslove za korišćenje godišnjeg odmora. Svrha godišnjeg odmora je revitalizacija radnih sposobnosti koju zaposleni utroši za vreme rada pa kada je rad izostao tada zaposleni i nema utrošaka radne energije i s tim u vezi potrebu za njenom revitalizacijom. Na to upućuje i član 4 Konvencije o plaćenom godišnjem odmoru prema čijem sadržaju lice čiji je rad u jednoj godini manji od onog koji je potreban za sticanje prava na pun odmor predviđen u prethodnom članu ima pravo na plaćeni odmor u srazmeri sa dužinom radnog staža te godine.

Izraz:“godina“ u tački 1 ovog člana označava kalendarsku godinu ili bilo koji drugi period iste dužine koju odrede nadležne vlasti ili odgovarajući organ u dotičnoj zemlji.

Radi toga nezavisno od činjenice što je tuženi stvorio uzrok štete na strani tužilje, tužilja tu štetu u umanjenju imovine odnosno izgubljenoj dobiti nije pretrpela jer samim tim što nije radila nije došlo do utroška njene radne energije pa time je ni izostao osnov za ostvarivanje prava na godišnji odmor.

Pored toga tužilja za taj isti period za koji traži naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora potražuje i izgubljenu zaradu (stav jedan izreke pobijane presude) na koji vid naknade štete tužilja po pravilu bi imala pravo. Radi toga kada bi se prihvatio stav iz ožalbene presude tada bi tužilja za isti period kumulirala i pravo na izgubljenu zaradu i pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora što bi bilo protivpravno.

Ovde se ne radi o situaciji kada je zaposleni radio u periodu kada je trebao da ostvari godišnji odmor jer u toj situaciji on je radom ostvario zaradu a nije mu omogućio istovremeno poslodavac pravo na godišnji odmor i stim u vezi pravo na naknadu za koji period nije radio. Suprotno ovoj situaciji kao u konkretnom slučaju tužilja za celi period ima pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene zarade što po prirodi stvari je još jedan razlog koji isključuje njeno pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora. Na taj vid naknade štete tužilja nema pravo iz dva razloga: što nije radila i utrošila energiju u vidu rada i zbog rada i što će za ceo period ostvariti naknadu štete po osnovu izgubljene zarade kao pokriće za zaradu koju bi tužilja ostvarila prema redovnom toku stvari da je radila. U prisustvu ovih razloga a na koje se osnovano ukazuje u suštini navodima žalbe tužene pobijana presuda je preinačena u stavu tri izreke ožalbene presude i odbijen tužbeni zahtev tužilje.

Međutim ožalbena presuda je morala biti ukinuta u ostalom delu njene izreke.

Prema razlozima ožalbene presude u delu u kome je ukinuta ožalbena presuda tužilji je nezakonito prestao radni odnos pa kako je istom presudom odlučeno samo o vraćanju na rad tužilja ima pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade.

Ovaj zaključak ožalbene presude se za sada ne može prihvatiti jer se ista zbog pogrešne primene materijalnog prava – člana 192 ZOO u ovom delu zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

Naime, i sam prvostepeni sud utvrđuje da je tužilja kod Nacionalne službe za zapošljavanje ostvarila pravo na naknadu u iznosu od 315.180,00 dinara ali pogrešno ovaj iznos umanjuje u odnosu na iznos naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora na koji vid naknade štete tužilja nema pravo.

Radi toga ožalbena presuda je morala biti ukinuta u pogledu odluke sadržane u stavu jedan njene izreke, pošto se ista zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju a na okolnosti: koja je vrednost bila mesečne naknade koju je tužilja ostvarila za period potraživanja naknade štete po osnovu izgubljene zarade, da li je doneto rešenje o povraćaju te naknade od strane Nacionalne službe za zapošljavanje, da li je to rešenje pravnosnažno, koja je vrednost mesečnih obroka te naknade koju je tužilja primala, i kada joj je ista isplaćena, a takođe i nije razjašnjeno da li je tužilja za period potraživanja radila ili ne (u ožalbenoj presudi u ovom delu su izostali razlozi).

Razjašnjenje ovih okolnosti od značaja za pravilnu primenu odredbe člana 192 ZOO – srazmerno sniženje naknade štete.

Ukinuta je ožalbena presuda i u pogledu odluke sadržane u stavu dva njene izreke, pošto odluka u tom delu koji se odnosi na uplatu doprinosa zavisi od odluke u pogledu potraživanja naknade štete po osnovu izgubljene zarade.

Ukinuto je i rešenje o naknadi troškova parničnog postupka pošto odluka u tom delu zavisi od konačnog ishoda spora.

Radi toga prvostepeni sud će u ponovnom postupku upotpuniti činjenično stanje tako što će na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 299 ZPP razjasniti sve prethodno naznačene okolnosti i to: koja je vrednost bila mesečne naknade koju je tužilja ostvarila za period potraživanja naknade štete po osnovu izgubljene zarade, , da li je doneto rešenje o povraćaju te naknade od strane Nacionalne službe za zapošljavanje, da li je to rešenje pravnosnažno, koja je vrednost mesečnih obroka te naknade koju je tužilja primala, i kada joj je ista isplaćena, da li je tužilja za period potraživanja radila ili ne i ostvarivala prihod iz tog osnova a ako jeste u kojoj vrednosti i za koje vreme pa kada pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje prvostepeni sud će doneti pravilnu i na Zakonu zasnovanu odluku u ovoj parničnoj stvari.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 370 stav 1 tačka 4 i člana 377 ZPP u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP odlučio je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, sr

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić