APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

9.03.2011.

Gž1 7269 /10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 7269 /10
Dana 09.03.2011.godine
B E O G R A D
Nemanjina br.9

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, protiv tuženog "BB", čiji je punomoćnik BA, advokat, radi isplate zarade, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1.520/06 od 24.12.2007.godine, ispravljene rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.13395/10 od 03.11.2010.godine, u sednici veća održanoj dana 09.03.2011.godine, doneo je

P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1.br.520/06 od 24.12.2007.godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.13395/10 od 03.11.2010.godine u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, delu stava petog izreke koji se odnosi na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i u stavu šestom izreke i žalba tuženog u tom delu ODBIJA kao neosnovana.

UKIDA SE presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1.br.520/06 od 24.12.2007.godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.13395/10 od 03.11.2010.godine u delu stava petog izreke koji se odnosi na uplatu doprinosa za socijalno osiguranje i predmet u tom delu VRAĆA Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1.br.520/06 od 24.12.2007.godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade zarade isplate iznose kao u stavu prvom izreke ožalbene presude sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose, stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužioca plati naknadu za prevoz, kao u stavu drugom izreke ožalbene presude sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati naknadu za trošak u zemlji, a po nalozima za put u inostranstvo iznos od 1.351,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.07.2006.godine do isplate. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati naknadu za službeni put u inostranstvu u ukupnom iznosu od 208.829,82 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužiocu kod nadležnog Fonda PIO izvrši uplatu doprinosa za socijalno, penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka uplati iznos od 80,300,00 dinara.

Ova presuda ispravljena je rešenjem tog suda P1.br.13395/10 od 03.11.2010.godine u izreci presude, drugom redu petog stava izreke, tako što iza broja „403“, umesto reči „da tužiocu“ treba da stoje reči „da za tužioca“.

Protiv ove presude žalbu je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu je cenio da je žalba tuženog delimično neosnovana.

U sprovedenom postupku u odnosu na potvrđujući deo izreke ožalbene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost ožalbene presude.

Iz činjeničnog utvrđenja u prvostepenom postupku sledi: da tužiocu, zaposlenom kod tuženog na poslovima elektrotehničara po osnovu ugovora o radu broj 245 od 18.03.2004.godine, na neodređeno vreme počev od 18.03.2004.godine nije isplaćena zarada u periodu od decembra 2005.godine – jula 2006.godine, markica za prevoz za period juni – avgust 2006.godine, da mu nisu nadoknađeni troškovi službenog puta u Moskvu i Ukrajinu,a čije iznose

je prvostepeni sud utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka da tužiocu po osnovu zarade u spornom periodu pripada iznos od 112.338,80 dinara, na ime naknade troškova prevoza za period juni – avgust 2006.godine iznos od 3.350,00 dinara, na ime naknade za službeni put u inostranstvu iznos od 2.931,36 američkih dolara. Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog sve do 15.08.2006.godine.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev i tužiocu dosudio iznose kao u izreci ožalbene presude, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, primenom odredbe člana 110 Zakona o radu.

Suprotno navodima žalbe prvostepeni sud je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo u odnosu na odluku sadržanu u stavu prvom, drugom, trećem,četvrtom i delu stava petog izreke kada je zaključio da je tužilac bio u radnom odnosu sa tuženim (ugovor o radu broj 245 od 09.03.2004.godine) i da je tuženi po osnovu ugovora o radu obavezan da ispuni obligaciju primenom odredbom člana 295 Zakona o obligacionim odnosima. Zato su bez uticaja navodi iz žalbe da je došlo do promene većinskog vlasnika. Ovo zato što je tužilac bio u radnom odnosu sa tuženim. Takođe, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tuženi po osnovu radnog odnosa u obavezi da tužiocu na ime neisplaćene zarade plati iznos od 112.338,80 dinara za period decembar 2005 – juli 2006.godine, na ime naknade troškova prevoza za period juni – avgust 2006.godine iznos od 3.350,00 dinara i na ime naknade za službeni put u inostranstvu iznos od 2.931,36 dolara, što proizlazi iz nalaza iz mišljenja stalnog sudskog veštaka, a štoje takođe i potkrepljeno pismenim dokazima u spisima. Ovo i zato što tuženi nije osporio obračunsku tačnost navedenih iznosa iskazanih u nalazu i mišljenju stalnog sudskog veštaka. Šta više na ročištu dana 24.12.2007.godine izjavio je da nema primedbe na ovaj nalaz zbog čega su bez uticaja navodi iz žalbe da su obračunati troškovi službenog puta kao i visina zarade nejasno obračunati u ovom nalazu.

Sve navedeno tim pre što je ugovorom o radu propisano da pored prava na zaradu zaposleni ima pravo na naknadu za prevoz, naknadu za službeno putovanje, kao i činjenicu da tuženi tokom prvostepenog postupka nije osporio da tužiocu nisu isplaćeni navedeni iznosi. Tokom prvostepenog postupka tuženi je ukazivao da je tužilac zaključio fiktivni ugovor o radu sa tuženim i da nije radio za tuženog u spornom periodu. Međutim,za ove svoje navode nije pružio ni jedan dokaz kojim bi potkrepio iste, a kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud. Teret činjenične tvrdnje i dokaza je bio na tuženom pošto je tužilac priložio ugovor o radu br. 245 od 09.03.2004.godine iz koga sledi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 18.03.2004.godine.

Navod žalbe da u ugovoru nisu naznačeni poslovi zanemaruje da je tužilac u ugovoru označen kao električar i da je tuženi kao poslodavac i organizator delatnosti bio dužan da vodi računa o svim elementima ugovora. Zato tuženi ne može iz svojih propusta izvlačiti korist. Da je tužilac radio kod tuženog kao poslodavca pokazuju i njegove knjigovodstvene kartice koje je vodio tuženi konto 46303 obaveze prema zaposlenima.

Navod žalbe da je tuženi u postupku privatizacije nije pravno važna činjenica po slovu zakona koja bi bila od značaja za postojanje osnova potraživanja, njegov obim i vreme dospelosti.

Navod da je tužilac obavljao poslove za "VV" zanemaruje rezultate izvedenih dokaza potvrdu od 02.03.2006.godine i sadržaj radne knjižice gde je ovaj period upisan u radnoj knjižici tužioca kao radni staž ostvaren kod tuženog.

Pravilno je prvostepeni sud na dosuđene iznose dosudio i zakonsku zateznu kamatu primenom odredbe člana 277 Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu dospelost potraživanih iznosa.

Pravilna je odluka u pogledu uplate doprinosa za PIO jer je ista zasnovana na pravilnoj primeni odredbe člana 295 Zakona o obligacionim odnosima i člana 55 Zakona o doprinosima.

Pravilno je i rešenje o naknadi troškova parničnog postupka jer je isto zasnovano na pravilnoj primeni odredbe člana 149 i 150 ZPP, a odluka u ukidajućem delu nije proizvela troškove tuženog.

Međutim, ožalbena presuda je morala biti ukinuta u odnosu na zahtev za uplatu socijalnih doprinosa, jer odluka suda u delu obaveze tuženog da za tužioca uplati doprinose za socijalno, penzijsko i invalidsko osiguranje kumulira sve tri vrste socijalnog osiguranja, pa i invalidsko i penzijsko osiguranje, zbog čega se isplata ovog osiguranja duplira obavezivanjem na isplatu posebno socijalnog osiguranja i posebno penzijskog i invalidskog osiguranja. To je protivno odredbi člana 1 i 2 Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Zato je u ovom delu i tužba tužioca neuredna.

Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku, postupajući po uređenom zahtevu tužioca uvažiti primedbu ovog suda i u ovom delu doneti novu na zakonu zasnovanu odluku.

Kako se navodima iz žalbe ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost ožalbene presude u stavu jedan, dva, tri, četiri i delu stava pet izreke u delu za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 375 ZPP odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u ovom delu, dok je ukinuo ožalbenu presudu u delu stava pet izreke za uplatu doprinosa za socijalno osiguranje primenom odredbe člana 377 stav 2 Zakona o parničnom postupku.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA,
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić