APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

13.02.2013.

Gž1 796/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 796/13
Dana: 13.02.2013. godine
B E O G R A D
Nemanjina br. 9

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, koga zastupa advokat AB, protiv tuženog "BB", koga zastupaju advokati BA i BA1, radi poništaja rešenja i otkaza ugovora o radu, vraćanja na rad i naknade štete, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 14P1. 1452/11 od 28.06.2012. godine, ispravljene rešenjem istog suda 14P1. 1452/11 od 10.12.2012. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 13.02.2013. godine

P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 14P1. 1452/11 od 28.06.2012. godine, ispravljena rešenjem istog suda 14P1. 1452/11 od 10.12.2012. godine u stavu jedan izreke a žalba tuženog u tom delu ODBIJA kao neosnovana.

UKIDA SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 14P1. 1452/11 od 28.06.2012. godine, ispravljena rešenjem istog suda 14P1. 1452/11 od 10.12.2012. godine u stavu dva, tri, četiri i šest izreke presude i predmet u tom delu UPUĆUJE istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 14P1. 1452/11 od 28.06.2012. godine, u stavu jedan izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je poništeno rešenje tuženog broj 59 od 24.01.2011. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 436 od 26.07.2002. godine i prestao mu radni odnos kod tuženog 26.01.2011. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad u roku od 8 dana od prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom dva izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade koju bi ostvario da je radio kod tuženog u ukupnom iznosu od 63.000,00 dinara i to u vrednosti za period i sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju u roku od 8 dana od prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je stavom tri izreke obavezan tuženi da tužiocu uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO zaposlenih filijala za Grad Beograd, doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti nadležnom fondu za osiguranje za slučaj nezaposlenosti i to za period od 27.01.2011. godine zaključnom sa mesecom junom 2012. godine na osnovicu za period i u vrednosti kao u njegovom sadržaju po važećem zakonskim stopama na dan uplate doprinosa i u roku od 8 dana po prijemu pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, stavom četiri izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 55.340,00 dinara sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 28.06.2012. godine pa do isplate a u roku od 8 dana od prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, stavom pet izreke odbijen je zahtev tužioca za troškove parničnog postupka preko dosuđenog iznosa od 55.340,00 dinara, dok je stavom šest izreke odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Pravnosnažnim rešenjem istog suda 14P1. 1452/11 od 10.12.2012. godine u stavu jedan izreke ispravljena je ova presuda u stavu četiri izreke treći red odozgo nadole tako da umesto reči poče od treba da stoje reči počev od.

Protiv ove presude u pogledu odluke sadržane u stavu jedan, dva, tri, četiri i šest njene izreke tuženi je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u ožalbenom delu u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 25/04 i 111/09 ) a u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP („Službeni glasnik RS“ Broj 72/2011 ) Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba je delimično osnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude u potvrđujućem delu njene izreke nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1,2,5,7 i 9 ZPP, niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost u ovom delu.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude u pobijanom delu njene izreke sledi: da je tužilac u bio radnom odnosu kod tuženog na poslovima KV bravara četvrte kategorije po kom osnovu je i zaključio Ugovor o radu broj 436 od 26.07.2002. godine, da je tuženi tužiocu dostavio upozorenje broj 29 od 17.01.2011. godine dana 18.01.2011. godine u čijem je sadržaju navedeno da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđenu odlukom o preraspodeli radnog vremena broj 07 od 18.01.2010. godine i naredbom broj 249 od 16.06.2009. godine jer nije odradio neodrađene časove, da je rešenjem broj 59 od 24.01.2011. godine direktora tuženog tužiocu otkazan ugovor o radu broj 436 od 26.07.2002. godine i utvrđeno da mu prestaje radni odnos 26.01.2011. godine odnosno dana dostavljanja rešenja zbog toga što je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđenu odlukom o preraspodeli radnog vremena broj 07 od 18.01.2010. godine i naredbom broj 249 od 16.03.2010. godine jer nije odradio neodrađene časove, nije dostavio mišljenje medicine rada, da je nesposoban za rad, da je u periodu od 01.05. do 31.12.2010. godine kada su zaposleni odrađivali neodrađene časove proveo na radu pet i po meseci, a na bolovanju dva i po meseca te je imao dovoljno vremena da postupi po odluci o preraspodeli radnog vremena u celosti, da je Upravni odbor na sednici od 18.01.2010. godine doneo odluku o preraspodeli radnog vremena prema čijem sadržaju je navedeno da u periodu od 01.01.2010. godine do 15.04.2010. godine isplaćivaće se puna zarada zaposlenima nezavisno od vremena provedenog na radu, da su u periodu od 01.05. do 31.12.2010. godine u skladu sa potrebama posla ugovoreni rokovima i u dogovoru sa rukovodiocem i zaposlenih po završetku radnog vremena u trajanju od 2 sata odrađivati neodrađeno radno vreme iz perioda navedenog u stavu jedan ove odluke i da će se neodrađeno vreme smatrati neopravdanim izostancima sa rada, da je na osnovu odluke broj 410-A od 04.10.2010. godine tužilac imao neodrađenih 116 časova i da je ovom odlukom određeno da svi radnici koji duguju u preraspodeli radnog vremena moraju odužiti radno vreme i časove jer će se za neoduženo radno vreme umanji redovno radno vreme i umanjiti lični dohodci za oktobar, novembar i decembar 2010. godine od redovnog radnog vremena, da je tužilac imao bolovanje – privremenu sprečenost za rad zbog bolesti i to u periodu od 1.07. do 31.07.2008. godine 184 časa, u periodu od 22.06. do 30.06.2009. godine 56 časova, u periodu od 01.09.2009. godine do 30.09.2009. godine 176 časova bolovanja na teret poslodavca i 144 časa bolovanja na teret Zavoda za zdravstveno osiguranje odnosno ukupno u 2009. godini 232 časa bolovanja na teret poslodavca i 144 časa bolovanja na teret Zavoda za zdravstveno osiguranje, da je tužilac u 2010. godini imao bolovanja na teret poslodavca u periodu od 03.02.2010. godine do 28.02.2010. godine od 01.08. do 31.08.2010. godine od 18.10. do 31.10.2010. godine i u periodu od 01.11.2010. godine do 16.11.2010. godine 96 časova, a na teret Zavoda za zdravstveno osiguranje je imao u periodu od 01.09. do 15.09.2010. godine 80 časova, odnosno ukupno bolovanja na teret poslodavca u ovoj godini 904 časa a na teret Zavoda za zdravstveno osiguranje 224 časa, da tužilac dok je bio na radu nije odbio izvršavanje radih zadataka.

Utvrđeno je i da vrednost izgubljene zarade iznosi 63.000,00 dinara, odnosno iskazano za period u vrednosti kao u sadržaju stava dva izreke pobijane presude. Takođe je utvrđeno da je naredbom broj 249 od 16.06.2010. godine određeno da se na osnovu preraspodele radnog vremena u 2010. godini u vremenu od 01.01.2010. godine do 30.04.2010. godine zbog nemogućnosti otvorenog gradilišta od strane investitora nisu mogli izvoditi radovi i da je tuženi poslodavac bio primoran da u vremenu od 01.05. do 30.09.2010. godine organizuje preraspodelu radnog vremena, te da se neodrađeni časovi zamene 2010. godine prolongiraju i da će se odraditi u julu 2010. godine a radnici koji neće da odrade preraspodelu biće im umanjen lični dohodak u maju 2010. godine i da se pod rednim brojem 31 nalazi utvrđen broj od 248 časova kao neodrađeni dug tužioca za mesec maj, juni, juli, avgust i septembar 2010. godine i 49 časova.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku u ožalbenom delu pobijane presude razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Prema odredbi člana 57 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... ) poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenja sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena iz izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima.

Preraspodela radnog vremena jer se tako ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od 6 meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od punog radnog vremena.

U slučaju preraspodele radog vremena radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno.

Pošujući ovu pravnu normu tuženi je doneo odluku o preraspodeli radnog vremena, ali okolnost što je zaposleni u tom režimu rada određeno vreme bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti ne može biti osnov za njegovu radno pravnu odgovornost. Zaposleni ne bira bolest, pa zato ne može snositi ni odgovornost kada zbog njenog prisustva i stim u vezi privremene sprečenosti za rad ne ostvari odgovarajući broj radnih časova, već ima neodređene radne časove. Radi toga u ovoj situaciji ponašanje tužioca se ne može kvalifikovati kao otkazni razlog u smislu odredbe člana 179 stav 1 tačka 2 Zakona o radu. Prema toj normi poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i u slučaju ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenim opštim aktom ili ugovorom o radu.

Međutim, u prisustvu prethodnih razloga okolnost da je odlukom o preraspodeli radnog vremena broj 07 od 18.01.2010. godine određeno da će se neodrađeno vreme smatrati neopravdanim izostancima sa rada i da će svima koji ne budu poštovali odluku biće raskinut radni odnos ovde nemože biti osnovano upotrebljeno. Ovo sa razloga što tužiočev izostanak sa rada nije bio neopravdan. Zaposleni koji zbog bolesti odsustvuje sa rada nije u režimu neopravdanog izostanka. Suprotno on opravdano izostaje sa rada a tužilac je za ceo period imao izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad zbog bolesti što je i evidentirano u zaduženim i razduženim časovima.

Navod žalbe da je pobijana presuda u ožalbenom delu zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka u smislu odredbe člana 261 stav 2 tačka 12 ZPP, da presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, da je nerazumljiva nema svoje činjenično pokriće. Razlozi presude su jasni, potpuni i dovoljni.

Navod žalbe da pobijana presuda ne daje razloge da li je tužba tužioca nedozvoljena i stim u vezi pozivanje na parnicu po predmetu P1. 1068/11 zanemaruje da je prema stanju toga predmeta tužba tužioca povučena o čemu je prvostepeni sud – Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje 17P1. 1068/11 od 17.03.2011. godine. Radi toga i s obzirom da prema odredbi stava 3 člana 196 ZPP povučena tužba smatra se kao da nije ni bila podneta i može se ponovo podneti nema osnova za zaključak da postoji parnica u toku posebno ne sa stanovišta stanja materijalno pravnog procesnog odnosa u vreme zaključenja glavne rasprave u ovoj parničnoj stvari.

Suprotno navodima žalbe prvostepeni sud se je bavio dokazima izvedenim u toku postupka. Navod žalbe stim u vezi da okolnost kada tužilac nije bio bolovanju da nije odradio radne sate koji su ostali neodrađeni i stim u vezi pozivanje na sadržaj izjave tužioca od 11.01.2011. godine u kojoj je priznao da je znao da ima neodrađnih 248 sati a da je odradio samo 132 sata dok je radio zanemaruje razlog zbog koga tužilac nije mogao odraditi te časove rada – privremena sprečenost za rad zbog bolesti. Ovo i sa razloga što na osnovu rezultata izvedenih dokaza sledi da je tužilac uredno izvršavao svoje radne obaveze dok je radio i da nije odbio da postupi po radnom nalogu a tužena strana suprotno ne dokazuje.

Konačno s obzirom na sadržaj naznačenih odluka tužena strana je odredila da se neodrađeni časovi kompenzuju kroz umanjenje zarade što je još jedan razlog koji tužbeni zahtev čini osnovanim u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu izreke kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u postupku donošenja ožalbene presude u ovom delu.

Pravilna je ožalbena presuda i u pogledu pozitivne odluke i o vraćanju tužioca kao zaposlenog na radu jer je to pravna posledica poništaja naznačenog rešenja.

Međutim, ožalbena presuda je morala biti ukinuta u pogledu odluke sadržane u ostalom delu izreke pobijane presude.

Prema razlozima pobijane presude u ovom delu tužilac ima pravo na naknadu štete i uplatu doprinosa pošto mu je nezakonito prestao radni odnos a takođe pravo na zakonsku zateznu kamatu primenom pravila iz odredbe člana 277 i 324 ZOO.

Ovaj zaključak ožalbene presude se u ovom delu ne može ispitati jer se ista zbog pogrešne primene materijalnog prava zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

Naime, okolnost da je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu predstavlja činjenicu koja potvrđuje građansko pravnu odgovornost tužene strane. Međutim, u postupku donošenja ožalbene presude činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno na okolnost postojanja štete i obima štete izgubljene zarade a na šta se osnovano ukazuje navodima žalbe. Naime, prvostepeni sud u ovom delu nije razjasnio koja je vrednost zarade tužioca bila na poslovima na kojima je radio do prestanka radnog odnosa, da li je tužilac za period potraživanja radio kod drugog poslodavca, da li je tužilac mogao da ostvari zaposlenje i da li je bio na evidenciji nezaposlenih lica.

U prisustvu ovih razloga ukinuta je ožalbena presuda u pogledu odluka o uplati doprinosa.

Ukinuto je pozitivno i negativno rešenje u odnosu na zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka pošto odluka u tom delu zavisi od konačnog ishoda spora.

Radi toga prvostepeni sud će u ponovnom postupku na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 299 ZPP u delu u kome je ukinuta ožalbena presuda upotpuniti činjenično stanje na sve prethodno naznačene okolnosti i s tim u vezi utvrditi koja je vrednost izgubljene zarade, koju su zaradu ostvarili zaposleni na istim poslovima za ovaj period, da li je tužilac radio kod drugog poslodavca, odnosno ostvarivao prihod po osnovu rada i ako jeste u kojoj vrednosti, da li je bio prijavljen na evidenciji nezaposlenih, a ako nije da li je mogao ostvariti zaposlenje, pa će kada za to budu ispunjeni uslovi doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku u ovoj parničnoj stvari u delu u kome je ukinuta ožalbena presuda.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375 i 377 Zakona o parničnom postupku u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija
Borivoje Živković s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić